Месец: новембар 2017.

KVAZIMODO – Nena Miljanović

Budimo prozaični (neumesno je sad posle rastanka o ljubavi) Pričajmo o bilo čemu I pravimo se da je ovaj susret slučajnost Evo Načinjem neutralnu temu o vremenu Zamisli Postala sam osetljiva na promene Strašno me bole aprilski vetar i jesenje kiše Uzgred Kad je već reč o tome Boli li te još uvek koleno na … Настави са читањем “KVAZIMODO – Nena Miljanović”

Budimo prozaični
(neumesno je sad posle rastanka o ljubavi)
Pričajmo o bilo čemu
I pravimo se da je ovaj susret slučajnost
Evo
Načinjem neutralnu temu o vremenu
Zamisli
Postala sam osetljiva na promene
Strašno me bole aprilski vetar i jesenje kiše
Uzgred
Kad je već reč o tome
Boli li te još uvek koleno na nagle promene
I da li ti malo koči hod pa hramlješ
(zvala sam te moj lepi Kvazimodo dok sam ti trljala otoke
I ti mene moja Esmeralda
Dok si se pravio da te ne boli)

Čuj
Ovo ide u lošem pravcu
Pomozi mi
Pitaj me bilo šta što ne podseća na nas
Da
Dobro sam
Da
Dovoljno spavam i jedem na vreme
Ne
Ne plačem više zbog sitnica i ne drhtim kad grmi
Molim te nemoj
O ovome ne govore oni koji se nisu voleli
Koji se ne vole

Hajde
Okončajmo ovaj slučajni susret i usiljeni razgovor
Počinje kiša i grmi
Oprostimo se i raziđimo bez podsećanja i osećanja
Možemo mi to
I ne gledaj me tako
Ne plačem
Čini ti se
To mi se samo ova kiša sliva niz lice
I nije ti glas šupalj i napukao
Je li da mi se to samo čini čini zbog grmljavine
Zbog nje i drhtim
( ne zbog tebe)
I ti jedva koračaš zbog promene dok pognut odlaziš
(ne zbog mene)

Je li da je tako
Moj Kvazimodo
Je li

Промоција две књиге Зорана Јовановића у Крушевцу

Pročitajte tekst do kraja У Крушевачком позоришту је 28.11.2017. године одржана традиционална манифестација  ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ у организацији Крушевачког позоришта и Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Овога пута представили смо стваралаштво Зорана Јовановића, песника и афористичара из Лесковца и то две његове књиге: књигу поезије НАДА (чији је издавач Удружење песника … Настави са читањем “Промоција две књиге Зорана Јовановића у Крушевцу”

Pročitajte tekst do kraja

У Крушевачком позоришту је 28.11.2017. године одржана традиционална манифестација  ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ у организацији Крушевачког позоришта и Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Овога пута представили смо стваралаштво Зорана Јовановића, песника и афористичара из Лесковца и то две његове књиге: књигу поезије НАДА (чији је издавач Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ) и књигу афоризама ПРСТ СУДБИНЕ. О стваралаштву Зорана Јовановића говорио је Љубодраг Обрадовић, а поезију Зорана Јовановића читала је Невена Татић-Карајовић. Тај део програма осмислио је и водио Саша Милитић. У другом делу програма који је водила Светлана Ђурђевић представили су се крушевачки песници:  Градимир Карајовић, Стефан Кнежевић, Светлана Ђурђевић, Слађана Бундало, Мира Смиљанић, Ратко Тодосијевић Баћо, Дејан Петровић Кенац, Даница Рајковић, Витомир Станојевић, Зорица Шошић Максимовић, Саша Милетић, Анђела Деспотовић, Иван Милановић, Михајло Ћирковић (афористичар), Бата Костадинов (афористичар), Душица Сојкић, Богдан Јефтић, Драгана Белић, Миленка Весић, Живојин Манојловић, Боривоје Видојковић, Љубодраг Обрадовић… Мира Смиљанић је на крају програма почастила песнике тортом у част свог рођендана. Програм је пратило неубичајено доста публике, што је одличан предзнак да поезија има будућност.

ПОЕМА – МРТВИ СЕ НЕ БОЈЕ СВИТАЊА – Драгош Павић

ПОЕМА – МРТВИ СЕ НЕ БОЈЕ СВИТАЊА (По мотивима романа-параболе БАЈКА Добрице Ћосића) Доћи ће црни човек на белом коњу и донети слободу свима и за све. Да ли ја мислим на њих? Јео сам јабуке са њима да се у њихове снове настаним, трезвено, али уплашен, нагло одлучих. Знам да постоји племе које једе … Настави са читањем “ПОЕМА – МРТВИ СЕ НЕ БОЈЕ СВИТАЊА – Драгош Павић”

ПОЕМА – МРТВИ СЕ НЕ БОЈЕ СВИТАЊА
(По мотивима романа-параболе БАЈКА
Добрице Ћосића)

Доћи ће црни човек на белом коњу
и донети слободу свима и за све.

Да ли ја мислим на њих?
Јео сам јабуке са њима
да се у њихове снове настаним,
трезвено, али уплашен, нагло одлучих.
Знам да постоји племе
које једе све јабуке
и слободу воли више од среће.
Знам да сам напустио велики свет
јер је било гнусно с њима живети
и међу њима бити разапет.

Желео сам да истрајем
па сам се потуцао док нисам чуо
да ратују и да упркос крају
мисле само о рају.
Остао сам запањен овим изумом
епохе јер моје племе дуализма
не може да глача облутке реке
и поред толико страве присваја
људску моћ и њиме се храни
као косовски галоврани.

Ако је реч о Анђами,
класику векова и снова,
мора се рачунати на провокације
његовог ума јер је разочарани
бунтовник, наивни романтичар,
који се у часу претвара
у девојачко лице и има све слабости
и вештине као стари лукавац
огрезао у таштине.
Настави са читањем “ПОЕМА – МРТВИ СЕ НЕ БОЈЕ СВИТАЊА – Драгош Павић”

JUGO – Dejan Ivanović

  JUGO (Na južnom Jadranu duva od početka jeseni do kraja zime a na severnom od kraja zime do početka leta) Talasi juga, kao starinska muzička fuga. Ponavljaju se i ponavljaju, imitiraju glasno jedan drugoga, za kvintu više za kvartu niže, pa se udaljavaju, beže onda opet spajaju da zvuče kompleksno; Vreme je za ljude … Настави са читањем “JUGO – Dejan Ivanović”

 

JUGO
(Na južnom Jadranu duva od početka jeseni do kraja zime
a na severnom od kraja zime do početka leta)

Talasi juga,
kao starinska muzička fuga.
Ponavljaju se i ponavljaju,
imitiraju glasno jedan drugoga,
za kvintu više za kvartu niže,
pa se udaljavaju, beže
onda opet spajaju da zvuče kompleksno;
Vreme je za ljude bolesno …

Zovu “široko” taj jugo.
Donosi kišu iz Afrike i vlagu.
Vlaga se uvlači u kosti koje bole.
Nebo je mutno, olovno i sve to
zna da potraje dugo,
kao da nikad neće da prestane.
Ljudi se osećaju melanholično, čudno
iskočili bi iz kože da mogu u te dane.

Jedino se oko nogu mota krišom
neko veselo mače, što brzo umače,
spretno pobeže u kuću pred kišom …

Vetrovi, oluje, bure, nepogode su zgode
da se o njima piše, kao prirodnim čudima.
A ja bih voleo lično, iako nisam vetar ni jugo,
nemam tako veliku snagu.
Kad pročitaju pesme, da donesem radost ljudima.

Dejan Ivanović
28.11.2017. Baroševac

DzEZ – Dejan Ivanović

  DzEZ Ah, prija u ovaj sat, ko voli sav taj dzez, svežu improvizaciju smele varijacije, čistu  intonaciju, boje tonova, kadence, harmonije. Akordi milozvučni, kao nasumični, liče laiku na konfuziju i zbrku. Al’ kad se pažljivo sluša razume duša. Onaj ko dušu ima, raspoznaje mislima rezonantnu poruku. Protkana maštom, nadahnuta snovima, jedinstvena, bliska bogovima i … Настави са читањем “DzEZ – Dejan Ivanović”

 

DzEZ

Ah, prija u ovaj sat, ko voli
sav taj dzez, svežu improvizaciju
smele varijacije, čistu  intonaciju,
boje tonova, kadence, harmonije.
Akordi milozvučni, kao nasumični,
liče laiku na konfuziju i zbrku.
Al’ kad se pažljivo sluša razume duša.
Onaj ko dušu ima,
raspoznaje mislima rezonantnu poruku.

Protkana maštom, nadahnuta snovima,
jedinstvena, bliska bogovima i ljudima.
Muzika opusti i ponese
u nepoznate dimenzije, daljine,
nepregledna prostranstva,
dislocira kroz vreme,
unutrašnjom svetlošću obasja.
Ilustruje sklad u haosu.
Red u kosmosu …

BURA – Dejan Ivanović

  BURA Prijateljima iz Dalmacije Vitla bura, u ovo doba kao i obično… Škripe hladna lica strmih pločastih ulica, uskih; Stare kuće kamenih fasada stoje nepomično, ćute uspravne, zbijene, čvrste. Ljudi se zatvorili u njih, u sebe u polumrak zure tupo, jednolično, puni letargije, iza sklopljenih škura. Vitla bura. Podivljalo more uzavrelo, podlo. Duboko modro, … Настави са читањем “BURA – Dejan Ivanović”

 

BURA
Prijateljima iz Dalmacije

Vitla bura, u ovo doba kao i obično…
Škripe hladna lica strmih pločastih ulica, uskih;
Stare kuće kamenih fasada stoje nepomično,
ćute uspravne, zbijene, čvrste.
Ljudi se zatvorili u njih, u sebe
u polumrak zure tupo, jednolično,
puni letargije, iza sklopljenih škura.
Vitla bura.

Podivljalo more uzavrelo, podlo.
Duboko modro,
propinje se i ispravlja naizmenično.
Sunce greje, al’ stidljivo, oprezno.
Bistro nebo iznad crvenih krovova,
bez oblaka, prazno, izgleda porazno.
Sve uzmiče pred vetrom koji hoće da razbije
stakla na prozorima, vrata da izbije iz ragastova.

Talasi u masi, sruče se na oštre hridi.
Rasprše u sitne kapi, poput kiše .
Sinoć vitla bura a ujutro se vidi,
kako more postane neprirodno mirno.
Iznenada kao što dođe, sve postane tiše;
Pomalja se sporo tek beli brod na pučini,
gde se more prozirno i glatko,
čisto posle bure, sa nebom spaja u daljini …

Dejan Ivanović
28.11.2017.god. Baroševac

ЖИВОТ ТЕЧЕ – Драгојло Јовић

  ЖИВОТ ТЕЧЕ Опет је јесен и прохладно вече, Ти хладне руке у мојима грејеш, Листаш године моравских ветрова, И уместо нежности, кисело се смејеш. И лагано своја сећања будиш, Да би у њима пронашла траг, Који су ветрови судбине тебе, Довели мени у овај град. Под небом где звезде много мање сјаје, И дан … Настави са читањем “ЖИВОТ ТЕЧЕ – Драгојло Јовић”

 

ЖИВОТ ТЕЧЕ

Опет је јесен и прохладно вече,
Ти хладне руке у мојима грејеш,
Листаш године моравских ветрова,
И уместо нежности, кисело се смејеш.

И лагано своја сећања будиш,
Да би у њима пронашла траг,
Који су ветрови судбине тебе,
Довели мени у овај град.

Под небом где звезде много мање сјаје,
И дан узмиче од ноћне тмине,
Године јуре, ми их не стижемо,
Све нас брже вуку до голе истине.

Да, прошле су буре, понестају срасти,
Сабирамо шта се још сабрати може,
Ех, кад би време бар мало застало,
Да нас живот врати у оне млађе коже.

С таласима двеју река,
Одсањасмо своје снове,
Сад изнова све би хтели,
Тражећ нове изазове.

Горак осмех на уснама,
С јесени се увек јави,
Тад схватимо да пролазност,
Није нешто што се слави.

Али нека, нек је било,
Нек су дани тако прошли,
Жал за младост не треба нам,
Потомци су на свет дошли.

Сад подари њима време,
На крилу им причај бајку,
Нек честити људи расту,
Док слушају успаванку.

Научи их нека памте,
Коренова част и муку,
И да никад не поклекну,
Неправедно кад их туку.

Нек не куде свога претка,
Што осташе без иметка,
Нек кроз вене част им тече,
Од онога што смо дали,
нема веће, нема прече.

© Драгојло Јовић

 

Pesma tajna – Vuk Todorović

Jesam je sakrio u pesmama, ne lazem casni sude. Zar bi lago um i srce,kamoli vas? Jedno je pesma,drugo je vlast, ne znam vise gde je ni sam. Za mene nije nestala, samo da veruje je prestala. Ako je u nekoj budem vido’, mada nisam siguran,ni dal’ sam je ikad imo’. Reci cu gde sam … Настави са читањем “Pesma tajna – Vuk Todorović”

Jesam je sakrio u pesmama,
ne lazem casni sude.
Zar bi lago um i srce,kamoli vas?
Jedno je pesma,drugo je vlast,
ne znam vise gde je ni sam.
Za mene nije nestala,
samo da veruje je prestala.
Ako je u nekoj budem vido’,
mada nisam siguran,ni dal’ sam je ikad imo’.
Reci cu gde sam je skrio’,
sve vise sto pricam,
znam nisam vam mio’.
Ako vec ne mogu ja,evo vodica do nje.
Procitajte pesme,nekako je stignite.
Jos uvek je znam,osetiti je mogu.
Miruje u castvu,vidim da blize je bogu.
Otero’ sam sve iz okoline
spalio plodne doline.
Dosla je beskrajna noc,
zauvek ostala mrak.
kazem dan je trebao vec doc,
al’ s’oblakom se zaprico’ zrak.

Sve sto ste do sada culi i nasli,
samo moja je zloba.
U svakoj pesmi,po tajna lezi,
na dnu naseg,ne obelezenog groba.

RAZGOVOR SA TOBOM – Slobodan Jevremović

U DIVNOM SEĆANJU, Željka (23.09.1949 – 27.11.2015) Magla je, pre podne prohladno a ja sedim ispred našeg spomenika i gledam Tebe kako si velika i stvarna i lepa, najlepša od svih okolnih odvedenih duša. Prerano si otišla, iznenada i nestvarno, kao u tužnim snovima baš kao u tužnim snovima, a mi smo, ne znajući i … Настави са читањем “RAZGOVOR SA TOBOM – Slobodan Jevremović”

U DIVNOM SEĆANJU,
Željka (23.09.1949 – 27.11.2015)

Magla je,
pre podne prohladno
a ja sedim ispred našeg spomenika
i gledam Tebe kako si velika
i stvarna i lepa,
najlepša od svih
okolnih odvedenih duša.

Prerano si otišla,
iznenada i nestvarno,
kao u tužnim snovima
baš kao u tužnim snovima,
a mi smo, ne znajući i potpuno nemoćni
da pomognemo
patili i bolovali Tvoje bolove i rane
i patnju
i tugu
i jad
i nesanicu,
moleći dragoga Njega da Te još
ne vodi sa andjelima…

Pa naše ljubavi,
pa naše ljubavi,
onda…

A Beograd, tu sam Te upoznao,
tu si bila sa mnom, pa sa našom decom,
pa i sa unucima,
pa i sada.
Beograd, naše utočište od tuge,
naše sklonište od neznanog.
naše bekstvo od demonstracija i sile,
pa naša sreća u sreći i radosti,
u mirisima,
u ljubavi
samo za nas…

Ja znam da si sa andjelima,
ali Te molim da mi pomogneš,
jer gubim život
i snagu i veru
i gubim razgovor
od vremena Tvoga odlaska.

Niko mi ništa ne pomaže, zaista,
a ja možda i ne živim
otkako si otišla
sa andjelima.

U onom Nepročitanom pismu,
Tebi,
pomenuo sam kako smo puno putovali,
a Hvar, Ljubljana, Maribor, Sarajevo,
Mostar, Skoplje, Priština, Zagreb, Tribunj, Trst,
pa Tvoj Dvor na Uni,
pa Zlatibor,
bili su naša uzglavlja i naše večeri,
i dani sreće
i noći sreće
i tamo smo bili samo MI.

Ja
mnogo sam se posebno trudio,
ali Ti nisam mogao da pomognem
i zato oprosti
i ne ceni strogo moje greške…

A moram da kažem,
začudo,
čim sam zapalio sveće, danas,
da Ti osvetlim lice,
odjednom je
nestalo magle i hladnoće
i bilo mi je toplo oko srca.
Oko srca, tužno ali toplo. Baš tad.

I još sam pričao sa tobom…
A već je bilo vreme
da se vratim nekom normalnom
– nenormalnom životu.
Ja doći ću Ti opet.
I oprosti,
puno mi oprosti,
molim Te.

Ja znam da muškarci ne plaču,
ali ja hodam nestvarnim životom,
stazom,
ali ja hodam i plačem,
moja najdraža Žiži,
ja upravo hodam i plačem.

(Bgd/Lešće, 18.feb.2017.)

PRAVI PUT – Aleksandra Luthander

PRAVI PUT Neću ni levo, ni desno ni napred, ni nazad ni gore, ni dole hoću da zalutam Od sada bi trebalo samo tamo ići: Potpuno pogrešno Jer pravi put je bio bez veze Sada želim samo da zalutam © Aleksandra Luthander  


PRAVI PUT

Neću ni levo, ni desno
ni napred, ni nazad
ni gore, ni dole
hoću da zalutam

Od sada bi trebalo
samo tamo ići:
Potpuno pogrešno

Jer pravi put je bio
bez veze

Sada želim samo
da zalutam

© Aleksandra Luthander