Добродошли!
PRAVI PUT Neću ni levo, ni desno ni napred, ni nazad ni gore, ni dole hoću da zalutam Od sada bi trebalo samo tamo ići: Potpuno pogrešno Jer pravi put je bio bez veze Sada želim samo da zalutam © Aleksandra Luthander
Neću ni levo, ni desno
ni napred, ni nazad
ni gore, ni dole
hoću da zalutam
Od sada bi trebalo
samo tamo ići:
Potpuno pogrešno
Jer pravi put je bio
bez veze
Sada želim samo
da zalutam
© Aleksandra Luthander
Uzduž i popreko duž kolonada U koje loze čokote sviju Bezvremenim gradom cupkajućih nada Hodaju besciljni kroz snegove Svako sa svojim komadom tajni Zariva ruke u džepove Vrišteća urlikom dece bez šansi Lutajuća lutnjom Skupljača kartona i perja U pet nijansi tvojih očiju obučena Nedovršena kao amajlija Bez vere Zima u prkosu … Настави са читањем “Bela – Mila Jašović”
Uzduž i popreko duž kolonada
U koje loze čokote sviju
Bezvremenim gradom cupkajućih nada
Hodaju besciljni kroz snegove
Svako sa svojim komadom tajni
Zariva ruke u džepove
Vrišteća urlikom dece bez šansi
Lutajuća lutnjom
Skupljača kartona i perja
U pet nijansi tvojih očiju obučena
Nedovršena kao amajlija
Bez vere
Zima u prkosu
Modrinom boji prste za muziku
S kontrabasa
Ruga se narodu u čijem jeziku
Reč za mržnju ne postoji
Ko lovac iz Altamire biku
Dok ga crta u samrtnom času
Predimenzionirana pahuljastim snovima
Odlazi s njima
Crveni mesec nad čergom
Grozdovi priča na dušeku od snegova
I ples do vatrenih plamenova
Oni razumeju jer vole jednom
Dušom i telom bez uslova
Svojstvenim samo belom čoveku
JADRANKA Voleo sam, voleo Jadranku, jednu lepu Zadranku. Rumenih obraza, žednih usana, visoku i vitku, bujne kose. Sa talasima što joj se, zamrse u nežne prste, dok sa lica pramen sklanjaju, skidaju, pa se nestašno igraju i u vihore bure pretvaraju. Iznenada mi popodne javi, da sutra putuje za Majami … Zbog … Настави са читањем “JADRANKA – Dejan Ivanović”
JADRANKA
Voleo sam, voleo Jadranku,
jednu lepu Zadranku.
Rumenih obraza, žednih usana,
visoku i vitku, bujne kose.
Sa talasima što joj se,
zamrse u nežne prste,
dok sa lica pramen sklanjaju,
skidaju, pa se nestašno igraju
i u vihore bure pretvaraju.
Iznenada mi popodne javi,
da sutra putuje za Majami …
Zbog posla i da nije mogla znati,
da li će zauvek tamo ostati.
Otišao sam da je ispratim.
Nismo žurili da se pozdravimo,
zagledani dugo u daljinu nemo.
Držali smo se za ruke i samo,
jednom sam još na rastanku,
poljubio Jadranku.
Posle sam mazio i Branku,
otmenu Dubrovčanku,
sa kožom od svile.
Sonja, devojka najbolja,
I druge lepršave kao iz bajke
morske vile, moje su bile.
Znao sam ranije da svratim često
u svako poznato mesto.
Na tren bi mi tamo raspalila maštu,
devojka neka dugonoga i laka.
Ali ni jedna, ni jedna kao Jadranka…
Dejan Ivanović