Дан: 16. новембар 2017.

 

SKRIVENE MISLI I SKRIPTA

 

Sakrivena u uglu ispod stola usplamtela, sklupčana,
u pocepanim crnim najlonskim čarapama;
Sedela je bleda devojčica jedna … po leđima njena kosa razbacana,
rasula se, neugledna.
Mršavim rukama obgrlivši kolena nežna, izgrebana;
Kao mlada zelena biljka na vetru što drhti, usteptala ….
U duboku tamu zagledana uplašenim krupnim očima .

Krhko nevino biće, zatočiše u strašnoj visokoj kuli,
zamka na strmoj litici, sa tri vrha i bujicom čudne mutne vode,
što je okolo tekla. Čas se u hladno uzburkano more ulivala, kroz odvode
u podnožju, ili se vraćala unatrag iz samog mora
iznenada, kroz uske procepe mračnih otvora,
da ispuni kružne kanale za snabdevanje grada.

Pitala je: Zašto?
Kleknuvši pokorno pred strogog gospodara;
Odgovora nije bilo, dugo je vladala tama i muk.
Oholo more ključalo je grubo, dok bi ćudljivi vetar proizvodio huk.
Nevoljno se budila bez vidljivog znaka, ptica na prozoru,
ni svetla običnog dana, što jasno odvaja;
Tamu od sjaja.

Sve dok ledenog jutra jednog, uz snežni dah i škripavim hodom
ne naiđe hitro žena, tankih veđa u svetloplavoj haljini ,
golih leđa. Hodnikom širokih lukova predugačka haljina od svile
vukla se za njom, hrapavim kamenim podom.
Ispuštajući nerazgovetne krike, glasove jezika čudnog,
što ličiše sve više na galamu gomile koja se orila.

Lica pokrivenog crnom maskom, streljala je zlim
pogledom, okolo kroz uske proreze za oči drsko.
Jedva se razabirahu reči iz daljine,
što je ta neprirodno moćna žena zborila;
Kad naglo zastade da užarenim sjajnim mačem,
devojčicu kroz srce probode :
Znaj, nije tamničaru stalo, do tvoje slobode!

Dejan Ivanović
Baroševac, 16.11.2017.god.

 

Jedno ime, samo ime, a sav tvoj svemir u njega stane, poslednja ti je nežna misao pred san o mogućem, prva po buđenju , radosna uprkos nemogućnosti … neko dalek, “prisutan kao svetlost bez glasa”, razlog za sunca sjaj, lakoća postojanja. Šapati. Ljubav.

I dođu teška vremena kad prođeš nekome, a i dalje, poslednja ti je tužna misao s kojom ulaziš u noć i prva bolna s kojom izlaziš u dan , i samo tmina legne na dušu, kao magla na pusta polja, i ime mu je jauk vetra što briše dušom, razlog za gorke kiše. Ćutanje. Ali, to je još uvek ljubav…

I dođe teže, kad tebe prođe taj neko, ni san ni misao ti više nije, ni tuge ni radosti, odsutan kao svetlost iz duše, ni kao pramena magle ga više nema, a spavaš i budiš se, i spavaš i budiš se…a ne znaš čemu. Prošlo.

Prošla samoj sebi, ne čekaš više ništa, čak ni dan da život zaboravi da te probudi, da mu ime zaboraviš i da zaboraviš da ti ne znači više ništa…

Bez snage da ostaneš, bez snage da odeš, ni ljubav ni neljubav, traješ: govoriš, ćutiš, smeješ se, plačeš, dišeš. Ima te.

A nema…