Дан: 26. новембар 2017.

Pesma tajna – Vuk Todorović

Jesam je sakrio u pesmama, ne lazem casni sude. Zar bi lago um i srce,kamoli vas? Jedno je pesma,drugo je vlast, ne znam vise gde je ni sam. Za mene nije nestala, samo da veruje je prestala. Ako je u nekoj budem vido’, mada nisam siguran,ni dal’ sam je ikad imo’. Reci cu gde sam … Настави са читањем “Pesma tajna – Vuk Todorović”

Jesam je sakrio u pesmama,
ne lazem casni sude.
Zar bi lago um i srce,kamoli vas?
Jedno je pesma,drugo je vlast,
ne znam vise gde je ni sam.
Za mene nije nestala,
samo da veruje je prestala.
Ako je u nekoj budem vido’,
mada nisam siguran,ni dal’ sam je ikad imo’.
Reci cu gde sam je skrio’,
sve vise sto pricam,
znam nisam vam mio’.
Ako vec ne mogu ja,evo vodica do nje.
Procitajte pesme,nekako je stignite.
Jos uvek je znam,osetiti je mogu.
Miruje u castvu,vidim da blize je bogu.
Otero’ sam sve iz okoline
spalio plodne doline.
Dosla je beskrajna noc,
zauvek ostala mrak.
kazem dan je trebao vec doc,
al’ s’oblakom se zaprico’ zrak.

Sve sto ste do sada culi i nasli,
samo moja je zloba.
U svakoj pesmi,po tajna lezi,
na dnu naseg,ne obelezenog groba.

RAZGOVOR SA TOBOM – Slobodan Jevremović

U DIVNOM SEĆANJU, Željka (23.09.1949 – 27.11.2015) Magla je, pre podne prohladno a ja sedim ispred našeg spomenika i gledam Tebe kako si velika i stvarna i lepa, najlepša od svih okolnih odvedenih duša. Prerano si otišla, iznenada i nestvarno, kao u tužnim snovima baš kao u tužnim snovima, a mi smo, ne znajući i … Настави са читањем “RAZGOVOR SA TOBOM – Slobodan Jevremović”

U DIVNOM SEĆANJU,
Željka (23.09.1949 – 27.11.2015)

Magla je,
pre podne prohladno
a ja sedim ispred našeg spomenika
i gledam Tebe kako si velika
i stvarna i lepa,
najlepša od svih
okolnih odvedenih duša.

Prerano si otišla,
iznenada i nestvarno,
kao u tužnim snovima
baš kao u tužnim snovima,
a mi smo, ne znajući i potpuno nemoćni
da pomognemo
patili i bolovali Tvoje bolove i rane
i patnju
i tugu
i jad
i nesanicu,
moleći dragoga Njega da Te još
ne vodi sa andjelima…

Pa naše ljubavi,
pa naše ljubavi,
onda…

A Beograd, tu sam Te upoznao,
tu si bila sa mnom, pa sa našom decom,
pa i sa unucima,
pa i sada.
Beograd, naše utočište od tuge,
naše sklonište od neznanog.
naše bekstvo od demonstracija i sile,
pa naša sreća u sreći i radosti,
u mirisima,
u ljubavi
samo za nas…

Ja znam da si sa andjelima,
ali Te molim da mi pomogneš,
jer gubim život
i snagu i veru
i gubim razgovor
od vremena Tvoga odlaska.

Niko mi ništa ne pomaže, zaista,
a ja možda i ne živim
otkako si otišla
sa andjelima.

U onom Nepročitanom pismu,
Tebi,
pomenuo sam kako smo puno putovali,
a Hvar, Ljubljana, Maribor, Sarajevo,
Mostar, Skoplje, Priština, Zagreb, Tribunj, Trst,
pa Tvoj Dvor na Uni,
pa Zlatibor,
bili su naša uzglavlja i naše večeri,
i dani sreće
i noći sreće
i tamo smo bili samo MI.

Ja
mnogo sam se posebno trudio,
ali Ti nisam mogao da pomognem
i zato oprosti
i ne ceni strogo moje greške…

A moram da kažem,
začudo,
čim sam zapalio sveće, danas,
da Ti osvetlim lice,
odjednom je
nestalo magle i hladnoće
i bilo mi je toplo oko srca.
Oko srca, tužno ali toplo. Baš tad.

I još sam pričao sa tobom…
A već je bilo vreme
da se vratim nekom normalnom
– nenormalnom životu.
Ja doći ću Ti opet.
I oprosti,
puno mi oprosti,
molim Te.

Ja znam da muškarci ne plaču,
ali ja hodam nestvarnim životom,
stazom,
ali ja hodam i plačem,
moja najdraža Žiži,
ja upravo hodam i plačem.

(Bgd/Lešće, 18.feb.2017.)