Месец: септембар 2017.

VRATA OSTAJU OTVORENA – Slobodan Jevremović

A ja, pritisnut željama da ti pomognem ne dam se silama, neću da potonem, vrata se trudim, zatvorit hoću, neću ni promaju niti hladnoću, te slane suze s Mrtvoga mora nek’ su drugima svenoćna mora a nikako tebi, bolna mi dušo, ne dam da bude bilo ko uš’o, da promajom smeta, ranjena srno, očiju mojih … Настави са читањем “VRATA OSTAJU OTVORENA – Slobodan Jevremović”

A ja,
pritisnut željama da ti pomognem
ne dam se silama, neću da potonem,
vrata se trudim, zatvorit hoću,
neću ni promaju niti hladnoću,
te slane suze s Mrtvoga mora
nek’ su drugima svenoćna mora
a nikako tebi, bolna mi dušo,
ne dam da bude bilo ko uš’o,
da promajom smeta, ranjena srno,
očiju mojih radog pogleda,
da budeš srećna, da nije sve crno,
da vrata zatvorim, toplotu čuvam,
za tebe bolnu, za tebe jesam.

A ja,
gledam prolaznost davnina naših,
slike prošlosti boje nam vrata,
ne vrede napori, ne vredi snaga,
naviru senke naših sećanja,
iako te lečim, iako si bolje,
iako vraćaš sve dobre volje,
ipak kad dan je ili noć snena
vrata prošlosti, svih davnih mladosti
vrata tih sećanja divotnih naših
opet ostaju otvorena.

A ja,
i dalje se trudim i ti me čuvaš,
prošlost je sada, dalje te živim,
zdravlje ti vraćam pogledom milim
a vrata sveproteklih svenaših dana
zauvek, stalno, ostaju otvorena…

(Bgd, 25. sept. 2017)

ZNACI – Slobodan Jevremović

Gde su nestali znaci daleki mladosti naše, prašnjavih staza, dodira duša, kad ljudi neki nisu nam dali, nisu nas znali, nikakvu viziju nikada imali a mi prijatelji bili smo sreće, skrivenu ljubav neznano čuvali od tada do posle, do sutra, preksutra, pa sve do danas kad smo saznali, i sve znake naše iz duše izneli … Настави са читањем “ZNACI – Slobodan Jevremović”

Gde su nestali znaci daleki
mladosti naše, prašnjavih staza,
dodira duša, kad ljudi neki
nisu nam dali, nisu nas znali,
nikakvu viziju nikada imali
a mi prijatelji bili smo sreće,
skrivenu ljubav neznano čuvali
od tada do posle, do sutra, preksutra,
pa sve do danas kad smo saznali,
i sve znake naše iz duše izneli
al’ na tren samo, jer treba da traju,
nisu to stvari koje se daju,
to znamo samo i ja i ti.

Sad znam, ti znaci čekaju tamo,
na mestu utiha slavuja naših,
gde prašinu puteva asfalt menja,
gde nema ljudi pogrešnih, nekih,
gde iskrenost duše snove nam sanja,
pored livada mirisnih otkosa,
znaci gde travu je prekrila rosa,
sadašnjih proleća naših jesenjskih,
oni nas čekaju, ponovo raduju
sadašnjim danima našim, skrivenim,
čekaju na nas nanovo, tamo,
na onom mestu, za nas samo,
ja znam…

Ne treba toranj, ne treba daljina,
tvoja je sada samo blizina,
gledanje sadašnje radosti duše
i ne misli staro, boli se ruše,
a znaci su tamo, i ljubav samo,
za nas…

(Bgd, 24. sept. 2017)

TORANJ SA POGLEDOM -2 – Slobodan Jevremović

Bio sam uporan, po bespuću hodao i najzad umoran do tornja stigao da tebe andjela napokon vidim, poljubi me nežno, pomoć ti tražim baš sada za ruku pruženu vapim… Al’ sreće nemam, zatvoren ulaz, ne rade vikendom, ne mogu gore, kako da tebe pogledom dozovem, i umoran, bolan, izlaz da nadjem… I onda tek vidim … Настави са читањем “TORANJ SA POGLEDOM -2 – Slobodan Jevremović”

Bio sam uporan, po bespuću hodao
i najzad umoran do tornja stigao
da tebe andjela napokon vidim,
poljubi me nežno, pomoć ti tražim
baš sada za ruku pruženu vapim…

Al’ sreće nemam, zatvoren ulaz,
ne rade vikendom, ne mogu gore,
kako da tebe pogledom dozovem,
i umoran, bolan, izlaz da nadjem…

I onda tek vidim u podnožju tornja
– pa ti si ovde, smešiš se blago,
i toplost mi daješ dodirom mekim,
ne mogu razumet’, al’ načinom nekim
ja postajem čio, smejem se drago…

Ti pravi lek si, sad ne vidim ništa,
tebe ja samo na dušu privijam,
u podnožju tornja puno te gledam,
k’o da te ne znam, k’o najdraže blago,
i ćutim daljine, puno sam preš’o,
i ćutim blizine, tebe sam naš’o,
osećam najdraža kako me greješ,
toplost tih dodira i kako se smeješ,
i nisam ti bolan, srećan sam sada,
tako nek bude, da radost vlada,
ljubavi moja, na ivici utiha onog slavuja,
radosti naše što najzad leluja
svuda sa nama, i bole slama,
ovde u podnožju tornja sa pogledom,
sa našim rečima, sa našom nadom,
mila moja…

(Bgd, 23. sept. 2017)

TORANJ SA POGLEDOM – Slobodan Jevremović

Visoki toranj u planini stoji portir na ulazu posete broji i kad se uspnem, ljudi su stali sa platforme gledaju, svi su nam mali, daleka vozila, daleki ljudi, al’ ja samo ćutim, niko se čudi što tebe vidim na putu onom tada dalekim, tada sa bolom, a sada veselu, na putu srećnu, i pružaš mi … Настави са читањем “TORANJ SA POGLEDOM – Slobodan Jevremović”

Visoki toranj u planini stoji
portir na ulazu posete broji
i kad se uspnem, ljudi su stali
sa platforme gledaju, svi su nam mali,
daleka vozila, daleki ljudi,
al’ ja samo ćutim, niko se čudi
što tebe vidim na putu onom
tada dalekim, tada sa bolom,
a sada veselu, na putu srećnu,
i pružaš mi ruke uz pesmu nežnu,
greješ mi srce, dodiruješ duše,
boli kod mene sasvim se ruše,
pa čak na tornju osećam tebe,
snagu što zračiš da lečiš mene,
mila najmila i draga moja.

Sići ću jednom sa tornja sam,
odmah se setim, odavno znam,
tvoje dobrote nit’ nema nigde
retkost si džungle koja je svugde,
a ti si predobra, iskrena, mila,
andjeo jesi, ja vidim ti krila,
pa hvala za najlepša dela tvoja,
draga i nežna ljubavi moja.

(Bgd, 22. sept. 2017)

O PESNIČKOM UMEĆU – Dejan Ivanović

O PESNIČKOM UMEĆU Pesnici se muče da otkriju Koliko još mogu pisati poeziju? Ushićenjem zaneti, obuzeti , da im se misao ne pomuti. Da ostane razgovetna, jasna. Da im stihovi i rime, ne postanu puste vetrometine, jedna drugoj nasumično slične… Kad se usklade misli poznate, sasvim obične, oprezno, nehotično nam liče, na skulpture klasične izvajane … Настави са читањем “O PESNIČKOM UMEĆU – Dejan Ivanović”

O PESNIČKOM UMEĆU

Pesnici se muče da otkriju
Koliko još mogu pisati poeziju?
Ushićenjem zaneti, obuzeti ,
da im se misao ne pomuti.
Da ostane razgovetna, jasna.
Da im stihovi i rime,
ne postanu puste vetrometine,
jedna drugoj nasumično slične…
Kad se usklade misli poznate, sasvim obične,
oprezno, nehotično nam liče,
na skulpture klasične izvajane od kamena,
(iako pristigle odnekud izvan vremena)
rukom nejasne siluete što se sapliće,
bledim svetlom mesečine opijena!

Dejan Ivanović
Baroševac,09.09.2017.

 

TVOJA POMOĆ – Slobodan Jevremović

Nisam te našao u prostoru našem Da rane mi vidaš i utehu pružiš, Težine skineš i nežno me držiš, Veoma trebam lepu reč tvoju, Vodu da utopim svu tugu svoju, A nemam koga do tebe samu, Ljubavi moja, razbij mi tamu, Zato sam hodao, našao nisam, Niti u snima, niti na javi, A znam da … Настави са читањем “TVOJA POMOĆ – Slobodan Jevremović”

Nisam te našao u prostoru našem
Da rane mi vidaš i utehu pružiš,
Težine skineš i nežno me držiš,
Veoma trebam lepu reč tvoju,
Vodu da utopim svu tugu svoju,
A nemam koga do tebe samu,
Ljubavi moja, razbij mi tamu,
Zato sam hodao, našao nisam,
Niti u snima, niti na javi,
A znam da tu si za mene uvek
Jedini pravi najhitan lek,
Onaj što trebam baš sad od tebe,
K’o svetlo u noći, k’o blago za navek.

Možda tebe ja video nisam
Umornog pogleda, muti se stvarnost,
Al’ dalje idem, tu si ti negde,
Fatamorgane su samo pustinjske stvari,
I nema ničeg što želju mi kvari,
Uporno tražim milosnu blagost
Pa moram te naći, trebaš pomoći,
Ranjenoj duši tvoga voljenog,
Mila moja.

Neka me boli, neka je meni,
Neka je java, il’ snovi sneni,
I dalje idem prema tebi…

(Bgd, 21. Sept. 2017)

PRELAZAK VEĆNOSTI – Filip “Aiwass” Milinković

Preko mosta od čistoga belog zlata, Ispred svetla što zaslepi oći svakog lovca, Moj omiljeni anđeo sa krilima plavim, Sada mi na uvo šapuće nebesku pesmu. Dok sam gledao svoj odraz u jezeru, Kristalno čiste smaragdno plave vode, Čiste, a u isto vreme zatrovane pri dnu, Tražio sam put da do ovoga mosta dođem. Mislim … Настави са читањем “PRELAZAK VEĆNOSTI – Filip “Aiwass” Milinković”

Preko mosta od čistoga belog zlata,
Ispred svetla što zaslepi oći svakog lovca,
Moj omiljeni anđeo sa krilima plavim,
Sada mi na uvo šapuće nebesku pesmu.

Dok sam gledao svoj odraz u jezeru,
Kristalno čiste smaragdno plave vode,
Čiste, a u isto vreme zatrovane pri dnu,
Tražio sam put da do ovoga mosta dođem.

Mislim da vidim kip dvoglavog lava,
Reži na mene sa stuba na početku mosta,
Reži a u isto vreme zamnom cvili,
Zver su me zvali, a sad sam istu ukrotio.

Kada sam seo, kao kralj što je tron zauzeo,
Misleći da samo sluge sveže voće služiće mi,
A rujna, slatka pića sa uživanjem piću,
Zatvorio sam oći a ispred mene anđeo i noć…

MORE – Dejan Ivanović

MORE Putujemo kroz večernji blagi sumrak, odjednom, ostavismo žednu zemlju, vapijahu svi za vodom. Spuštamo se, s’ tri planine što su more obgrlile, Odlazimo, pučina ko paučina, razliva se pred očima… Putujemo, bezimo od stega, ljudi; More na nas željno čeka, uvek spremno da uzbudi, Uzavreli šum talasa iz daljine da nas budi. Obećala si … Настави са читањем “MORE – Dejan Ivanović”

MORE

Putujemo kroz večernji blagi sumrak, odjednom,
ostavismo žednu zemlju, vapijahu svi za vodom.
Spuštamo se, s’ tri planine što su more obgrlile,
Odlazimo, pučina ko paučina, razliva se pred očima…
Putujemo, bezimo od stega, ljudi;
More na nas željno čeka, uvek spremno da uzbudi,
Uzavreli šum talasa iz daljine da nas budi.

Obećala si verno, da ćeš uvek pisati i pišeš:
sve se zaboravi u susretu sa morem,

dok se na nežnim talasima njišeš,

lagano se budiš, radiš, živiš, dišeš …
Dodajem samo, i planina čini,
da opijeni sanjamo u tišini…

PUTEVI KRALJEVSTVA – Filip “Aiwass” Milinković

Putevi kraljevstva vodli su nas do ovog dana, Dok oštar vetar prošlosti nosi prašinu, Svrha zbog koje hodam ovom zemljom, Stoji ispred mene na horizontu. Dok vruć vetar volje gura naša jedra, U tragovima našim ostaje samo strah, Strah da plima opraće juče, Dok pred nama stoji zora novog jutra. Sve od kraljeva i kraljica … Настави са читањем “PUTEVI KRALJEVSTVA – Filip “Aiwass” Milinković”

Putevi kraljevstva vodli su nas do ovog dana,
Dok oštar vetar prošlosti nosi prašinu,
Svrha zbog koje hodam ovom zemljom,
Stoji ispred mene na horizontu.

Dok vruć vetar volje gura naša jedra,
U tragovima našim ostaje samo strah,
Strah da plima opraće juče,
Dok pred nama stoji zora novog jutra.

Sve od kraljeva i kraljica neba mi uzeli smo sad,
Za poslednji poljubac njenog veličanstva,
Snaga i strast bude večnost,
Dok večna pobeda cisti nam put.

Carice mudro vodi sva carstva,
Dok se ona grade u meni,
Dok hijerofant daje nam znak,
Hodamo putevima kraljevstva.

Poslednji znak posle mračnog jutra,
Bile su pale kapije volje,
Ali kada u vis vine se barljak nade,
Vešto vodiće nas putevi krune.

Pobeda dolazi na ovaj dan,
Dok predajem veliku zakletvu ruže,
Ono što čovek ceo zivot ceka,
Sada su priće koje u kraljestvu kruže.

VOLJA – Filip “Aiwass” Milinković

Čekajući da se vratiš, Iz planina uokvirenih maglom, Najavljuješ novi put, Isčekujući nosu šansu. Šta ti treba u, Tvome zlatnom životu, Ovo je sudbina tvoja. Ti samo samo još jedna barka, Iznad zvezdama obasjanog okeana. Još jedna barka koja ka dnu plovi, Eh da li će kapetan da izroni. Voliš li, Onaj prošli, Ljubljeni dan, … Настави са читањем “VOLJA – Filip “Aiwass” Milinković”

Čekajući da se vratiš,
Iz planina uokvirenih maglom,
Najavljuješ novi put,
Isčekujući nosu šansu.

Šta ti treba u,
Tvome zlatnom životu,
Ovo je sudbina tvoja.

Ti samo samo još jedna barka,
Iznad zvezdama obasjanog okeana.

Još jedna barka koja ka dnu plovi,
Eh da li će kapetan da izroni.

Voliš li,
Onaj prošli,
Ljubljeni dan,
Apostole zvezda.

Nemoj da me izneveriš,
Ej gospodaru planina,
Krotitelju puteva.

To je naša,
Istinska volja.

Boriš li se svaki put,
Utopljen u tamu planina,
Dok tražiš najsvetliji put,
Eno prođe čitav vek.

Svakom robu njegovo roblje,
Ako je to njegova,
Volja istinska.

Zato kapetan barke,
Astralni vodama plovi,
Kao da sve ovo sanja,
Onaj što nas sve vodi,
Nije on.