ПЕСМА СТАРИХ СЛОВЕНА
И нећу те ја заборавити никада,
и трунку прашине за трен вихор однеће,
јер у моме срцу мора да се скрије,
сидро за све лађе што пољима пловише!
И знај да те нећу напустити довека,
куд год да ме знакови крај пута заведу,
схватила сам давно кад се душе нађу,
даљине се снађу да премосте беду!
Моја боса нога воли твоју росу,
а појава ова, груда твога земљишта,
расула је косе кроз реке у заносу,
и сва твоја згаришта, па се оплеменила!
Сада овим очима кроз ожиљке пепела,
гледа једна тиха кошута из луга,
плашљива наизглед тражи снагу разлога,
прашуме је сместила у грмље крај пута!
И признајем заболи ко најдубља рана,
она убојита коју душман зада,
кад од свога рода не добијам крила,
него ми их режу жељни мога пада!
А и није лако да срџбу победим,
да клетве не проспем ко бескућник душу,
па не позатварам сва врата и капије,
да и ја подржим убојиту сушу!
Знаш ли шта ме брани од бесаних ноћи,
једна топла рука и у сред самице,
онда кад ми најцрње свањивају зоре,
ја се увек сетим те најмлађе старице!
Кроз зелене џинове с’ краја на крај одзвања,
песма старих Словена са вучије стазе,
двоглави орао кликће ми са неба,
бели му се перје, увек ми то каже!
Миладиновић Сандра Мајра
