A ja, pritisnut željama da ti pomognem ne dam se silama, neću da potonem, vrata se trudim, zatvorit hoću, neću ni promaju niti hladnoću, te slane suze s Mrtvoga mora nek’ su drugima svenoćna mora a nikako tebi, bolna mi dušo, ne dam da bude bilo ko uš’o, da promajom smeta, ranjena srno, očiju mojih … Настави са читањем “VRATA OSTAJU OTVORENA – Slobodan Jevremović”
A ja,
pritisnut željama da ti pomognem
ne dam se silama, neću da potonem,
vrata se trudim, zatvorit hoću,
neću ni promaju niti hladnoću,
te slane suze s Mrtvoga mora
nek’ su drugima svenoćna mora
a nikako tebi, bolna mi dušo,
ne dam da bude bilo ko uš’o,
da promajom smeta, ranjena srno,
očiju mojih radog pogleda,
da budeš srećna, da nije sve crno,
da vrata zatvorim, toplotu čuvam,
za tebe bolnu, za tebe jesam.
A ja,
gledam prolaznost davnina naših,
slike prošlosti boje nam vrata,
ne vrede napori, ne vredi snaga,
naviru senke naših sećanja,
iako te lečim, iako si bolje,
iako vraćaš sve dobre volje,
ipak kad dan je ili noć snena
vrata prošlosti, svih davnih mladosti
vrata tih sećanja divotnih naših
opet ostaju otvorena.
A ja,
i dalje se trudim i ti me čuvaš,
prošlost je sada, dalje te živim,
zdravlje ti vraćam pogledom milim
a vrata sveproteklih svenaših dana
zauvek, stalno, ostaju otvorena…
(Bgd, 25. sept. 2017)
