Месец: децембар 2015.

НЕ ПРИЧАЈ НИКОМЕ!

О, снивај душо моја драга,
о грани посутој бисерима,
ил’ морском дну препуном блага,
што чува капетан са гусарима!

О, маштај срце моје мило,
о тајнама древне Атлантиде,
ил’ оном весељу кад газиш врело,
о новој звезди што нема име…

О, певај само мило моје,
било где и када ти се прохте,
нека се чуде ти само лудуј,
коцкај се с’ ветром мој животе!

О , лети срећо моја мила,
суђено чедо моје драго,
целу ноћ шири своја крила,
ал’ ником не причај једина снаго!

(с) Миладиновић Сандра

ДВА ЖОНГЛЕРА

Продала бих ти причу за грош,
и ко зна шта још од срца још,
све снове о нашем сусрету на стази,
где поветарац нежно лишће пази.

Продала бих ти магију загрљаја,
пијану звезду што се небом ваља,
веселог пса да буди те у зору,
ил’ јато птица кад напусти гору!

Продала би ти пољубаца рој,
што попут меда миришу на спој
две руке што држе се и њишу,
шетају тако док пишу своју причу.

Продала бих ти тренутке без даха,
ил’ узбуђења равна мапи злата,
тек авантуру која нема лице,
ко’ два жонглера увек насред жице!

(с) Миладиновић Сандра

НЕОСТВАРЕНА ЖЕЉА

Чекала сам смрзлих руку
у сумраку измаглице
не знајући шта је чежња
ни љубави право име….

Чекала сам устрептала
не видевши кап весеља
а све беше само тајна
и неостварена жеља…

Чекала сам једне очи
шапат топлине крај ува
требао си тада доћи
ко’ из ведра неба муња…

Полако је анђеоско
заспало у мојој коси
и танана моја душа
спознала Те, шта си, ко си?

Са неба су пале звезде
пожљиво сам корачала
кад би чула врисак једне
заувек би ту остала!

Сузе су ми низ образе
ко’ бисери лицем текле
главу окренух у страну
да се с’ ни са ким не сретнем…

Дрхтавица ме обузе
нека стрепња лакокрила,
узео си моја јутра
незрелошћу паганина…

Отуђена, после свега
ја наставих где сам стала
под Сунцем је било места
па устадох где сам пала…

Ти погледи неверице
оштре речи без сазнања
били су ми ко’ кошмари
док их нисам одагнала….

Сасух чемер огледала
у сјај макова у пољу
с’ ластавицом огладнела
нахраних се хлебом, сољу….

По први пут осетих ситост…

(с) Миладиновић Сандра

ОВОЗЕМАЉСКО

О моја душо због ове жене
ти патила си много пута,
док сам се гледала у огледалу,
из очију си ми сијала љута!

Ја вукла сам те у измаглицу,
а ти си мене ка плавом небу,
бориле смо се тако у ропцу,
ожиљци од тада још ме гребу!

Tи си ко птица хтела да летиш,
а ја сам видела што не постоји,
судариле смо се стотину пута,
јер нисам знала да те волим!

Овоземаљско ме је засплепело,
тами сам дала све што имам,
врлетима безумља и отуђених,
плесала сам, али без крила…

И крв је капала, а све сулудо,
гране су моје постале крхке,
стабло је почело да се суши,
ко’ мртве, хладне ми посташе руке…

Ти си одлазила попут анђела,
гушио те је мој кров, боли,
и видех како отвараш врата,
осетих како не постојим…

Ја тада на столу спазих сузу,
која обасја све око мене,
пожурих вратима попут муње,
још си ме чекала попут сене…

И испред тебе падох ко’ снопље,
да молим понизно као дављеник,
а ти си само ко’ гротло наде,
из мојих руку просула немир!

(с) Миладиновић Сандра