НЕОСТВАРЕНА ЖЕЉА
Чекала сам смрзлих руку
у сумраку измаглице
не знајући шта је чежња
ни љубави право име….
Чекала сам устрептала
не видевши кап весеља
а све беше само тајна
и неостварена жеља…
Чекала сам једне очи
шапат топлине крај ува
требао си тада доћи
ко’ из ведра неба муња…
Полако је анђеоско
заспало у мојој коси
и танана моја душа
спознала Те, шта си, ко си?
Са неба су пале звезде
пожљиво сам корачала
кад би чула врисак једне
заувек би ту остала!
Сузе су ми низ образе
ко’ бисери лицем текле
главу окренух у страну
да се с’ ни са ким не сретнем…
Дрхтавица ме обузе
нека стрепња лакокрила,
узео си моја јутра
незрелошћу паганина…
Отуђена, после свега
ја наставих где сам стала
под Сунцем је било места
па устадох где сам пала…
Ти погледи неверице
оштре речи без сазнања
били су ми ко’ кошмари
док их нисам одагнала….
Сасух чемер огледала
у сјај макова у пољу
с’ ластавицом огладнела
нахраних се хлебом, сољу….
По први пут осетих ситост…
(с) Миладиновић Сандра