ОВОЗЕМАЉСКО
О моја душо због ове жене
ти патила си много пута,
док сам се гледала у огледалу,
из очију си ми сијала љута!
Ја вукла сам те у измаглицу,
а ти си мене ка плавом небу,
бориле смо се тако у ропцу,
ожиљци од тада још ме гребу!
Tи си ко птица хтела да летиш,
а ја сам видела што не постоји,
судариле смо се стотину пута,
јер нисам знала да те волим!
Овоземаљско ме је засплепело,
тами сам дала све што имам,
врлетима безумља и отуђених,
плесала сам, али без крила…
И крв је капала, а све сулудо,
гране су моје постале крхке,
стабло је почело да се суши,
ко’ мртве, хладне ми посташе руке…
Ти си одлазила попут анђела,
гушио те је мој кров, боли,
и видех како отвараш врата,
осетих како не постојим…
Ја тада на столу спазих сузу,
која обасја све око мене,
пожурих вратима попут муње,
још си ме чекала попут сене…
И испред тебе падох ко’ снопље,
да молим понизно као дављеник,
а ти си само ко’ гротло наде,
из мојих руку просула немир!
(с) Миладиновић Сандра