Дан: 27. децембар 2015.

ЗАДАХ ТРУЛЕЖИ

(времену спорог умирања)

Док ходам самоћом новембра позног
и изнад облака оловних небо ми бежи
под ногама престало је и да шушти
све се лагано предало трулежи.

Од скора ми магле даљине робе
и кораку мом је покрет све тежи
док се погледом за сламку хватам
живот се свесно предаје трулежи.

Ни глас који ми ветар доноси
ни арија драга да ме разнежи
јер са њом упорно јутро ми просипа
у тешко буђење мирис трулежи

У мојој постељи након поноћи
и љубав је престала да лежи
уместо ње ми на јастук спава
сивило позне јесење трулежи.

Новембар на одру живота плаче
док чекам жељно да заснежи
можда ће пахуље невине и нежне
белином прекрити слику трулежи

Вести ми светске етар доноси
од којих се срце рањено јежи
док џелати славе пирове победе
жртве наричу из своје трулежи.

И ако ме живот упорно учи
да ће од клице што је крај стазе спустих
с пролећа избити цветак нежни
све мање верујем у лепоту цвета
који ће процветати из своје трулежи.

Kad pahulje proplanke zabele,
kad prekriju borove i jele,
setićeš se svoga rodnog kraja,
ostavljenog davno zavičaja.

Kad mrazevi okuju poljane,
kad zalede reke uspavane,
kad ti oko srca hladno bude,
setićeš se svoje rodne grude.

Setićeš se svoje familije
sećanje će dušu da ti greje,
da ti topi lednike u duši
sve prepreke, zidove da sruši.

Zagrejaće tvoje hladno telo
što je negde u tudjini svelo,
zapaliće buktinju u njemu,
uživaćeš u toplom plamenu.

Uživaćeš u plamičku sreće
sve misleći ugasiti  se neće,
plamen će ti vetrovi zatreti,
slike stare daljine odneti.

Opet će te okovati zima,
negde tamo na tuđim poljima,
oteće  se vapaj iz nedara:
“Čujem zvona ista ona stara”.

Zvone zvona u tvom rodnom kraju,
to te crkve rodu dozivaju.
Rodu tvome i toplini juga,
u tuđini zima je preduga.

Kliču zvona sa starih zvonika,
da se vratiš još ti je prilika.
Kliču zvona da se vratiš njima,
svom narodu i svojim poljima.

Milovan Petrović