Majka je zaspala.
Sat se nije čuo, ni udar muva o prozore (a proleće je po tome poznato).
To je dobro – zaspala je najzad; i ona je legla, pokrila se ćutnjom i mislima: “znam, neka, neka, znam,”
Tačno u sedam, probudili su je. “Zašto niste ranije!!! Vi ste ludi, đavolii !”
Stresla je sa sebe leto, jesen, zimu i udahnula:
“Umrla je moja…. ”
Od tada do sada, razmišlja:
“Da li mi je nešto htela reči? Da li? Da li? Šta?”
Ništa.
Njoj je bilo milo što joj ne ubija smrt. Nečujno, vasionski, repom slepog miša –
njena ljubav kopa mesto za porodidično blago
“evo žiga, zverî !”
