ВАТРЕНЕ СТРЕЛЕ
Није ми више битно шта ће рећи
та пуста уста језиком сумње,
и да ли ће поглед сузити
унапред у тмину гледајући…
Ја путујем себи певајући!
А, као ниске се нижу туге,
и нове радости, мегдан до мегдана..
Хладне ми руке додирују рамена,
крај срца ватрене стреле пролећу….
Док путујем себи, кажем волећу!!!
И није моја реч само песма,
ни глас што се често долином чује,
ни загрљај и осмех из чиста срца….
Не, није ми битно што воду муте,
топло је срцу што греје ми скуте!
Капи кише се брзо угреју
док клизе ка мојим очима на стражи…
Мени су планине, као долине,
а, сунчани дани као и облачни…
Моје су победе – моји порази….
© Миладиновић Сандра