Дан: 5. септембар 2011.

pitao sam se onako u dosadi,

kakav je zivot samca,

kojim redom njemu idu dani,

ko mu skuva kafu,kad na posao urani,

kako zaspi,kako se budi,

sta sanja na obe polovine kreveta,

kome se smeje,i za kim place,

sta mu prica ogledalo,

s onog kraja sveta.

Mozda mu samo crna samoca po kuci seta,

nema i slepa,

stvorena i rodjena iz kazne i greske,

nikad sama ne dolazi na vrata,

tuga i ludilo se bezsramno taloze,

kao prasina na ivici slika,kao paucina

u cosku sobe.

sreca,covek sam na mestu,samocu nisam

upoznao jos,

porodica ukrasava moj dom,

i pravi mi osmeh svakoga dana,

zivim bez svadja,

bez mrkih pogleda,zlih namera,

deca nam rastu u ljubavi,vole se…

vole svoju mamu i svog tatu,

imaju sve sto drugi imaju,

bas sve…

od pomisli na samocu,

kad ostanem sam u kuci,

najezim se,ko da ce svakog casa uci,

pustiti svoje korene,i kandzama orla

uhvatiti me,stegnuti,i nece biti

nicega vise…

neko kuca na vrata…

uplaseno hodam i krecem se kao po blatu,

imam svoje tajne,ali savest sada spava…

savest je lupala 2 puna sata,

ali nisam otvorio vrata…

misterija samoce,

mnogo sam mislio,cesto kasnio na veceru,

uz kiseli osmeh pricao bajke,

gledao decu pored majke,bili su u ledu,

led je klizio u drugi kraj sobe,

opio me otvov samacke kobre,

dan je postao noc,a noc nosi san…

meni ne…

tog dana,pospan,uplasen,tuzan,

tacno na rucak stizem,

sto prazan,setalica prazna…

miris dece izasao kroz vrata,a usla je

hladna samoca…

uhvatila me kandzama orla,

stegnula,

plakao sam jer to sam samo mogao,

sa njom sam hodao,

savest se smejala na krevetu,

i citala poruku mog proslog zivota,

“otisli smo,zaboravi sve”…

tajne vise nisu tajne,samoca nije

misterija,

ja kao postojim,al rec tata nikad vise

nisam cuo.

na vrata niko ne kuca,svi su u kuci,

samo,moj zivot je ostao van nje…

kojim redom idu dani,ko kuva kafu,

kako spavam,kako jedem i placem,

sta prica ogledalo,sto je hladno uvek,

sve znam…i onda sam znao……….

Nisam nikad voleo vodu,znate?

promenu sredine,vazduha,ljudi,

osecao sam se kao unikat nakaza

u kog gledaju i lupkaju mi po glavi,

ja sam samo ziveo svoj mali zivot,

usamljen,

na malom prostoru,cesto zamisljen,

kako je izvan ovog sveta,

da li je i tamo ceo dan,godina

i vek oblozen zidovima sa brdo ociju?

dosadni zvuci koji su uvek isti,

ista svetlost i isti mrak,

tako sam sam i tako mali,

imam osecaj da jedva cekaju da umrem,

da se obraduju.

Jednog suncanog jutra…

ugledao sam nesto novo u mom zivotu…

ugledao sam zivo bice poput mene,

lepse je bila obucena i,

kazem vam,

tako se jasno videla njena lepota,

imala je novi dom,tik do mog,

oronulog i starog.

nije me gledala,ja nju jesam,dugo,dugo…

spavanje ko robija duga,

do novog jutra,da je opet vidim,

i tako,dok sam ja trosio dan po svome,videh…

ona me gleda…

tako nezno i sazaljivo,

sjaj njenog doma i rubini njezinih ociju

stvorise stazu svetlosti do mene…

mene obuze neka sreca,

poceh juriti po kuci ko lud,

a ona i dalje gleda…

ocima pricamo,

kako su dani isli mi smo svaki put

duze gledali i pricali jedno drugom.

od dva sveta napravismo jedan,

ziveo sam da je vidim,i da svakog jutra

zajedno jedemo…

razlike su nestale,

ljubav se rodila izmedju nas.

dokazivali smo nasa umeca

govora,pokreta…

sve je cvetalo,a moja dosada je prosto iscezla.

kako je lepo kad se neko

obraduje tvom liku,

da se neko raduje tvom postojanju,

ja sam za nju ziveo,i ona za mene,

svanulo je ono isto prelepo jutro,

kao prvi dan kad sam je video,

san mi nestao sa ociju,

odmah izjurih da je pozdravim…

moj pogled zavrsavao se

na vrhu njenog doma,

na povrsini vode plutala je

moja ljubav,lagano povijenom glavom…

pogledom na mene….

bez boje,bez znaka zivota…

u mnogo vode,moje suze crne boje

mesale su ljubav sa ocajem…

odneli su je negde,

u isti dom dosla je nova ribica…

a ja…

ja sam moj dom napustio,

na povrsini vode,lagano povijenom glavom,

pogledom u visine…

bez znaka zivota,

pogledom u nju…

pogledom,u nas svet………bez boje.

Ka zvezdama

Dan za danom, suton pada
puste sanje, prazni snovi
nista nije ko nekada,
niko zivot ne ponovi

Milovanja pamte dane
ruke ove u svom stazu
stare, grube, izborane
prodje nase, k’o da kazu.

Oci ove sto su htele
ka zvezdanom moru gore
detinjasto-vragolaste i vesele
setom nekom sada zbore.

Samo dusa preko druma
nedozvana, luda, mlada,
nerazumna, rubom uma,
ista ona od nekada.

Milorad J. Nikic