Кад би слободан
Сјеном трена спустио
Звук звона са неког заборављеног торња
Кад би слободан га спустио
У неки тешки сат
Вријеме би стало знај
И бат корака расут ритмом ноћи
Ципеласте ноћи од неких финих кожа
Танких нетом одераних са топлих животиња
Да… оних што су између тебе и биљке
И над којима царујеш
И чије очи кажу ти а ти ћутиш
Кад би слободан бат тај стао пред капије
Нестао би праг
А куће би остале што одувијек јесу
Очи болни прозоре уста разјапљена врата
Полуслијепе старе шкрипутаве
Хрскаве ко кости старца
А ти иако слободан не би знао да уђеш
И узалуд би завиривао кроз кључаонице
Ти иако слободан тек воајер неког становања
Без кључа или са кључем у погрешној брави
О како би се само смијали под
И први домаћин сахрањен под њим
И цијело станише са њим
Теби
Иако био би слободан
У једном становању остао би заувијек
Запертлан
Ил са двије лијеве а три десне
Ил без ђонова сасвим
Ил не би било довољно вјерне кучке
Која би ципеле лизала
Јер болно би препознала на трагу твог корака
Мирис сопствене коже
Скоте
Ма…луда, заборави
(Потоњем људском бићу на планети)