Putovali smo i isli smo svuda,
na razna mesta u godinama mladosti,
to je postala navika,ukras svakog leta je more,
ukras mora smo mi,a ukras nas je ljubav koja se
ponekad desi…
nije cesta ljubav na prvi pogled i nije cesta
ljubav na daljinu,takvih ljubavi ima malo
a one,one gore i plamte kao lava u vulkanu,
i gase se poput svece na kisi,i ostane dim,
a vreme dim razlozi u secanje,sliku,pricu…
da,Dajana…ime mog albuma slika,ime godine 2003
i ime devojke koja se upisala u moju knjigu srca
dragih lica.
Sunce na vrhu neba poput velike sijalice
obasjava prozirno more,tu sobu u kojoj smo svi mi,
znani i ne znani,nasmejani i tuzni…
tu sam ja,pored neke nje,
tu je ona kraj nekog mene…
muske oci znaju birati,znaju pricati i zavoditi,
znaju mrzeti i voleti,ali tad
oci i znaju neutralne biti,zatecene
gledajuci u iste takve oci,
od ociju,preko ruku do sredine stomaka,
zubor prelepog drhtaja,a u usima blagi bubanj,tup
srce dodje kao prateci ton,a mozak prosipa put
i tera usta da kazu nesto,verujem
da ista harmonija vlada i u njoj…
drzala je knigu u ruci sa obelezenom stranicom,
ostalo je malo od knjige,i sigurno je rasplet
i sigurno je zanimljiva,kod takvih se knjiga
ne skrece pogled,niti se staje…
ona jos uvek gledala,a meni vreme nije islo,
ili je toliko brzo islo da sam bio u rupi vremena,
neznam…
dok cigara dogoreva bez uvucenog dima,
uzustih recenicu…
Citas knjigu,bas lepo…
ona uzvrati nesto na Bugarskom,razumljivo donekle,
ali osmeh sam razumeo u potpunosti.
Seo sam pored nje,na pesak,gledajuci u tekst knjige
ne bi li smislio sledecu recenicu
ali ona,procitala mi je delic sa te stranice i pocela
docaravati rukama i pokretima glave…
boze,a ja je ne razumem skroz,smesim se
secem hemiju sa recenicom…
imas prelepe oci,ovako na suncu deluju providno…
razumela me je,i rekla hvala,a pogled joj skrenuo
stidljivo…
njenom olovkom napisao sam broj telefona na stranici
koju mi je citala,i vidimo se na plazi veceras…
klimnula je potvrdno,ulila mi je zivot bez reci
do veceri sam leteo,iznad oblaka,u nekoj zemlji maste i bajke
pratili su me leptiri cudne velicine i ptice koje lete
bez mahanja krila…
planine ispod mene bile su njen lik,zar toliko moze
da ocara jedna osoba,
jedna neznanka sa knjigom na pesku.
Drustvo celo,i ja,dobra muzika u obliznjem klubu pored mora
pesme su isle meni u korist,kao da je pevac znao da sam tu negde.
besplatne osmehe sam delio svima,ali misli mi nisu bile tamo.
telefon ne zvoni,niti pokazuje sta bitno,samo vreme
koje nosi sto pitanja.
da li je glumila,moze li se tako glumiti,
jedan sat posle ponoci,
idem na isto mesto gde sam je video,
tamo je mrkli mrak sad,ko ce tamo stojati i cekati
slatkorecivog stranca,i samo za njega cuvati
nesto posebno i nezno.
Gazim po pesku,priblizavam se
ali nje nema…
da,stranac u noci,
lepo obucen,pun zelje i neke energije
polako,kao masina bez goriva poceo sam jenjavati.
seo sam na pesak i gledao u zvezde,
one su mi uvek naklonjene i nasmejane
kao i sada.
znaju zvezde da sam povredjen,da mi je tesko
cuo sam nekad davno da treba pevati kad ti je tesko
pocinjem od refrena,onako zamisljen
MY WAY……Sinatra….ili Elvis…..ne…vise kao ja
da,ja je pevam,ne glasno.
druga strofa,nisam se setio pa sam svirao,zvizdao
ali neko je pevao…..
Dajana je pevala,iza mene i smesila se
skocio sam i zagrlio je,poceo ljubiti,strast,ljubav…
a Elvis je i dalje pevao MY WAY,pored nas sa gitarom i
smesno obucen,sav u sljokicama.
otisli smo do njenog stana,proveli prelepu noc zajedno
iduci dani bili su za memoare,na tri jezika smo
nacinili ljubav od temelja do vrha sveta
napisao sam joj pesmu na srpskom,znala ju je napamet
na stotine slika sam uslikao kao i ona,
boze,bili smo nasmejani na svakoj.
poslednji dan nije slikan…
na stanici,plakali smo oboje…
imali smo ljubav,imali smo raj imali smo svet,
ali,znali smo da je to kraj.
dok sam sedeo do prozora u busu,pevala je kroz suze MOJ PUT…
krenuo je,ja sam gledao u nju do sam mogao videti
njenu figuru…u kriviti puta,sve je nestalo…
ostao mi je telefon,adresa i uspomene.
na taj telefon niko se nikad vise nije odazvao,
pisma nisu imala odgovora,a uspomene…
one se gase poput sveca na kisi,i ostane dim,
a vreme dim razlozi u secanje,sliku,pricu….
da,Dajana…ime mog albuma slika,ime godine….2003.
