Месец: октобар 2010.

Rade Jolić EPILOG

EPILOG Umro sam! E, nisam!  A, kako sam mogao da umrem kad nisam ni živio. To što je trajalo nije bio život već neozbiljna igrarija sa đavolom. Od života trebalo je da se krade, otima, a ja sam bio lijepo vaspitan, nisam ni krao ni uzimao.           – REŽIJA, MOLIM! SADA IDE ZAVJESA,              TAKO … Настави са читањем “Rade Jolić EPILOG”

EPILOG

Umro sam!

E, nisam! 

A, kako sam mogao da umrem

kad nisam ni živio.

To što je trajalo

nije bio život

već

neozbiljna igrarija sa đavolom.

Od života

trebalo je da se krade,

otima,

a

ja sam bio lijepo vaspitan,

nisam ni krao

ni

uzimao.

          – REŽIJA, MOLIM! SADA IDE ZAVJESA,

             TAKO SMO SE DOGOVORILI!!!!

Pade zavjesa

a

sa njom i nebo.

Decak iz vode

Ostalo je beznadezno secanje u osetu u letu da se promenis i odes na novu stenovitu stranu bez brojeva i imenika i starica medju zenama pustinjama nocima preumorno tragao u sebe stavljao breme i tezak vazduh u pluca pijanice opijene strahom od vekova sto u leto blistale svecano su uz maramu plave boje i oci … Настави са читањем “Decak iz vode”

Ostalo je beznadezno
secanje u osetu
u letu
da se promenis
i odes na novu stenovitu stranu
bez brojeva i imenika
i starica
medju zenama
pustinjama
nocima
preumorno tragao
u sebe stavljao
breme i tezak vazduh u pluca
pijanice
opijene strahom
od vekova
sto u leto blistale svecano su
uz maramu plave boje
i oci bez imena
i lice sasuseno
i telo rodjeno
da ne voli
da se samo seca

Seti se samo
to je bilo nepripadno, tajno
iskreno
i iskrenoscu ogoljeno
usred radosti
skrivenog puta
neke usne
telo pusto na postelji samoo
mladost u rukama
i krv u saci
sushi je vreme

Ponovo rodjen bio je decak
Ivan nazvase ga jednom.
A niko nije znao ko je
i svi su ga znali.

*Tamara Rakic * ( Pandorina Kutija na fejsbuku.:))))

247 – Dejan Perić

sam sam u sebi tišina koja ljubi sunce kiša koja ne zna čija je usta piju nestaće vreme u cvetu koji umire je u tebi koje nema van granica svetlosti gde želje ne postoje misao koja shvati sebe umreće

sam sam u sebi tišina koja ljubi sunce
kiša koja ne zna čija je usta piju
nestaće
vreme u cvetu koji umire je u tebi
koje nema
van granica svetlosti gde želje ne postoje
misao koja shvati sebe
umreće

Post-opelo — Marina Adamović

  u sobi kojoj je opelo kucalo kroz pod nastani se čama i još pozva goste . svi pružali ruku nikad otmenije s povezom na jeziku po par reči u rimi i po koju suzu na  svetlostī svećā uzimali žito oh oh oh nešto popili a više nasipali njemu hik! ostavljali bukete kraj ovenčane glave … Настави са читањем “Post-opelo — Marina Adamović”

 

u sobi

kojoj je opelo kucalo kroz pod

nastani se čama i još pozva goste

.

svi pružali ruku nikad otmenije

s povezom na jeziku po par reči u rimi

i po koju suzu na  svetlostī svećā

uzimali žito oh oh oh

nešto popili a više nasipali njemu

hik!

ostavljali bukete kraj ovenčane glave

pa gužvali  novac brojeći u sebi

koliko dati bezimenoj želji

.

pitao se

otkud takva pomamna tišina

kada znaju da mu se baš žuri

da je drama odavno na koncu

.

tad namignu i razveza mozak

mada su mu darovi još sletali s visine

sve ih spusti u humusni ranac

(nije se nadao tolikom uzdarju)

kakva čast!

.

ali kada začu onu tihu pesmu

bože ovo – hmmm – bože ono – hmmmmmmm

on poklopi sanduk

zakuca ga – ni sam ne zna kako

i

zahvali se na predivnoj sceni

.

eh

najzad krenu do svog Mrtvog mora

preko reka potoka jezera

.

zaplakaše u ritmu timpana

razvali se grom iz njihovog neba

nikad luđi od crnih odela

nisu čuli kako im se smeši

mrtav-hladan na miris tamjana

pa im doda kô Isuss na Golgoti

vidimo se neke noći

kad vam režiser zameni uloge

a ja stignem nebu pod oblake

Izdaja

Kiselinu zelim zelim da sperem ukaljane godine reci zelim da skinem sa koze opore tragove ubistva duse sto vise ziveti ne ume zelim kiselinu da operem oci iz secanja sperem snove i misli da preokrenem na neki novi put ne zelim da hodam ovim istim bez zveckanja kljuceva tvojih zelim da se okrenes ledjima da … Настави са читањем “Izdaja”

Kiselinu zelim

zelim da sperem ukaljane godine

reci

zelim da skinem sa koze opore tragove

ubistva duse

sto vise ziveti ne ume

zelim kiselinu

da operem oci

iz secanja sperem snove

i misli da preokrenem

na neki novi put

ne zelim da hodam ovim

istim

bez zveckanja kljuceva tvojih

zelim da se okrenes

ledjima da milujem secanja

ti si misao

davno izbledela

senka iza koje

ne stoji covek sa sesirom

i bombonama od meda

lazno sam te znala

idi

kiselina izbrisace te boje iz pogleda

i istina

suzama prekrivena

solju obmotana

ranama ispisana

krvlju iskrabana

ta istina

u crkvi

molitva

idi

jer senka si bleda

osoba bez knjiga

i sesira

koza tamnosiva

koju ne zelim da dodirnem

cak i ako ostanem seda.

*** — Marina Adamović

puno toga je u jednom danu i previše tušta i tma nečega dani su ogledalo beskraja praznine tišine rusvaja ali time još ništa nije rečeno prebroj ničeg nije dosta

puno toga je u jednom danu

i previše

tušta i tma nečega

dani su ogledalo beskraja

praznine

tišine

rusvaja

ali

time još ništa nije rečeno

prebroj

ničeg nije dosta