Добродошли!
Emili Dikinson bi upala u mene kada bih čula škripu kovčega zanemela bih a ona bi mi po koži crtala šta će biti sa dušama koja nam se valjaju kraj humke koža bi mi pobegla kroz oči ona bi ih širom otvorila i uvukla razum koji je vrištao ne Emili to je samo to ničeg … Настави са читањем “Ne, Emili! — Marina Adamović”
Emili Dikinson bi upala u mene
kada bih čula škripu kovčega
zanemela bih
a ona bi mi po koži crtala
šta će biti sa dušama
koja nam se valjaju kraj humke
koža bi mi pobegla kroz oči
ona bi ih širom otvorila
i uvukla razum
koji je vrištao
ne Emili
to je samo
to
ničeg više nieće biti
osim smrtī
koje nalikuju jedna drugoj
ništa više
nikad više
osikaću boje pri svakom spustu tela
igram se noćima i sovama izvlačim zvečke sa šumske krošnje dovikujem poslovice vranama Sokrat mi sipa čašu u čast u ustima čuvam ako ožednim igra je duga menjam je za strah možda sam ipak malo ispila a nisam žedna nisam veruj nisam pljunuću deo skriven u zubima i neka jutro odluči s kim će sa … Настави са читањем “Igra u sve — Marina Adamović”
igram se noćima i sovama
izvlačim zvečke sa šumske krošnje
dovikujem poslovice vranama
Sokrat mi sipa čašu u čast
u ustima čuvam ako ožednim
igra je duga
menjam je za strah
možda sam ipak malo ispila
a nisam žedna
nisam veruj nisam
pljunuću deo skriven u zubima
i neka jutro odluči s kim će
sa mnom će
sa mnom
a možda je kasno