Пеко Лаличић
ДА БЕЛУТАК ПРОЗБОРИ
Изађох
из себе
преполовљену
да видам душу
лек да јој нађем
да приздрави
да очитави
у трезан дан закорачи
у твоје ноћи преноћи
врела да оснажи
светлошћу потекне
бољку обистини
да јој ватра не буде изговор
вода луди сан
а ти омча око врата
на длан ти ставих
обе половине
ти једну у дан унесе
другу у ноћ
поведе
па сада у мени
песму будиш
и тераш ме
да ломним кораком
обијам капије несна
док се она поново
не огрне белином
и укорени у ватри
да белутак у мени
прозбори
твоје име