Аутор: TamaraRakic

Decak iz vode

Ostalo je beznadezno secanje u osetu u letu da se promenis i odes na novu stenovitu stranu bez brojeva i imenika i starica medju zenama pustinjama nocima preumorno tragao u sebe stavljao breme i tezak vazduh u pluca pijanice opijene strahom od vekova sto u leto blistale svecano su uz maramu plave boje i oci … Настави са читањем “Decak iz vode”

Ostalo je beznadezno
secanje u osetu
u letu
da se promenis
i odes na novu stenovitu stranu
bez brojeva i imenika
i starica
medju zenama
pustinjama
nocima
preumorno tragao
u sebe stavljao
breme i tezak vazduh u pluca
pijanice
opijene strahom
od vekova
sto u leto blistale svecano su
uz maramu plave boje
i oci bez imena
i lice sasuseno
i telo rodjeno
da ne voli
da se samo seca

Seti se samo
to je bilo nepripadno, tajno
iskreno
i iskrenoscu ogoljeno
usred radosti
skrivenog puta
neke usne
telo pusto na postelji samoo
mladost u rukama
i krv u saci
sushi je vreme

Ponovo rodjen bio je decak
Ivan nazvase ga jednom.
A niko nije znao ko je
i svi su ga znali.

*Tamara Rakic * ( Pandorina Kutija na fejsbuku.:))))

Izdaja

Kiselinu zelim zelim da sperem ukaljane godine reci zelim da skinem sa koze opore tragove ubistva duse sto vise ziveti ne ume zelim kiselinu da operem oci iz secanja sperem snove i misli da preokrenem na neki novi put ne zelim da hodam ovim istim bez zveckanja kljuceva tvojih zelim da se okrenes ledjima da … Настави са читањем “Izdaja”

Kiselinu zelim

zelim da sperem ukaljane godine

reci

zelim da skinem sa koze opore tragove

ubistva duse

sto vise ziveti ne ume

zelim kiselinu

da operem oci

iz secanja sperem snove

i misli da preokrenem

na neki novi put

ne zelim da hodam ovim

istim

bez zveckanja kljuceva tvojih

zelim da se okrenes

ledjima da milujem secanja

ti si misao

davno izbledela

senka iza koje

ne stoji covek sa sesirom

i bombonama od meda

lazno sam te znala

idi

kiselina izbrisace te boje iz pogleda

i istina

suzama prekrivena

solju obmotana

ranama ispisana

krvlju iskrabana

ta istina

u crkvi

molitva

idi

jer senka si bleda

osoba bez knjiga

i sesira

koza tamnosiva

koju ne zelim da dodirnem

cak i ako ostanem seda.

Ja postojim, zar ne?

Prestajes da zivis ispod jorgana u mom zavicaju jos stoji rupa zasede iz koje se ledeni strah uvija u tela bez imena i broja na mom ramenu osmehuje se strepnja da li jos postojis Dane trosim kao sibice i trazim plamen da ureje prehladjene kosti a tebe nema tamo si, u daljini pokrivac mirise na … Настави са читањем “Ja postojim, zar ne?”

Prestajes da zivis

ispod jorgana

u mom zavicaju jos stoji rupa zasede

iz koje se ledeni strah uvija u tela bez imena i broja

na mom ramenu osmehuje se strepnja

da li jos postojis

Dane trosim kao sibice

i trazim plamen

da ureje prehladjene kosti

a tebe nema

tamo si, u daljini

pokrivac mirise na mirise cvetne

i ispod mene krvavo se crveni

Palo je to prokleto vece

znam

otisao si

prokleti svete

vrati ga tamo gde sve zapoceo si.

Tamara Rakic

Ne čuju me

Ne cuju me ptice, zvezde i spomenici posred zatvorenih puteva ne cuju me dok sporo disem u umoru kome kraja ni pocetka biti nece ne cuju me, jer ne vide oci sto posmatrase nase sumrake milion takvih usred pustinje lica se ne secam njihovih ni reci ni dodira ne cuju me nema sam kao kamen … Настави са читањем “Ne čuju me”

Ne cuju me

ptice, zvezde i spomenici

posred zatvorenih puteva

ne cuju me

dok sporo disem u umoru kome kraja ni pocetka biti nece

ne cuju me, jer ne vide

oci sto posmatrase nase sumrake

milion takvih usred pustinje

lica se ne secam njihovih

ni reci ni dodira

ne cuju me

nema sam kao kamen

u vodi sto poliva me slapom

i greje suncem

da ne ozebim, da me ne odnesu sirotistu pravde.

ne cuju me

a ni ti me vise ne vidis

zar ne vidis da nestajem?

Pustio si vile da zamene me

neke dobre reci kroz tvoje ulice

neki koraci neka probude te

moji su ispod, dole, medju zaspalim putnicima

broda za svet boli.

HAJDE, PROBUDI SE – Tamara Rakić

HAJDE, PROBUDI SE Hajde, probudi se tvoje oči plač su nepuštenog deteta gore, na nekom brdu iznad koga nema ni kraja ni početka samo munja iznad neba talasi što ne plove nikuda. Zaboraviću te senke okrutne zvečke, ne zvečite mi po bolu! Moje ime, moja zvezde njegove je ime, a ne moj. Moje su stihove … Настави са читањем “HAJDE, PROBUDI SE – Tamara Rakić”

TamaraRakić

HAJDE, PROBUDI SE

Hajde, probudi se
tvoje oči plač su nepuštenog deteta
gore, na nekom brdu
iznad koga nema ni kraja ni početka
samo munja iznad neba
talasi što ne plove nikuda.

Zaboraviću te senke
okrutne zvečke, ne zvečite mi po bolu!
Moje ime, moja zvezde
njegove je ime, a ne moj.

Moje su stihove spalili varvari
sa njegovih planeta
krvavi znoj brisali su
sa ramena čudnih žena
ledenih žena
ledenih noći.

Brojala sam sate
u tišini
kosti su moje isuviše tanke
da biste me sada probudili

Ne, ja ne mogu da vidim
moje su oči slepe za siročad
ima ih mnogo, u ovom večnom mraku
ima mnogo
a ruke zavezane konopcem gladi
obamrle zenice
slepe za dodire

Ne primam molbe.
Ne budite me više
ja se ne budim
usled zime vrele
okrutno sanjiva prošlost
nadvija mi pore iznad očiju
i filmovi vrte iste scene.

Ne, ne mogu više
Hoću samo tebe.
Probudi me, pa da se sastavim

Probudi me.
Oči će moje prosanjati
videtei
saznati
da puteve tvoje
vraćam u sebe
među slepe nevoljene
i usamljene čeljadi

Probudi me
pa da ti sašijem nove vene.

Tamara Rakić