Дан: 16. октобар 2010.

Prihvatam — Marina Adamović

noć je razglasila da nema dovoljno prostora za nebeska tela stalno šetaju i skaču od jednog do drugog snoviđenja raskopčala sam čelo i prihvatila lava bika jarca i ovna za sada toliko nervi prstiju pletu ljuljašku i Halejevoj kometi

noć je razglasila

da nema dovoljno prostora

za nebeska tela

stalno šetaju i skaču

od jednog

do drugog snoviđenja

raskopčala sam čelo

i prihvatila

lava

bika

jarca

i

ovna

za sada toliko

nervi prstiju

pletu ljuljašku

i Halejevoj kometi

HAJDE, PROBUDI SE – Tamara Rakić

HAJDE, PROBUDI SE Hajde, probudi se tvoje oči plač su nepuštenog deteta gore, na nekom brdu iznad koga nema ni kraja ni početka samo munja iznad neba talasi što ne plove nikuda. Zaboraviću te senke okrutne zvečke, ne zvečite mi po bolu! Moje ime, moja zvezde njegove je ime, a ne moj. Moje su stihove … Настави са читањем “HAJDE, PROBUDI SE – Tamara Rakić”

TamaraRakić

HAJDE, PROBUDI SE

Hajde, probudi se
tvoje oči plač su nepuštenog deteta
gore, na nekom brdu
iznad koga nema ni kraja ni početka
samo munja iznad neba
talasi što ne plove nikuda.

Zaboraviću te senke
okrutne zvečke, ne zvečite mi po bolu!
Moje ime, moja zvezde
njegove je ime, a ne moj.

Moje su stihove spalili varvari
sa njegovih planeta
krvavi znoj brisali su
sa ramena čudnih žena
ledenih žena
ledenih noći.

Brojala sam sate
u tišini
kosti su moje isuviše tanke
da biste me sada probudili

Ne, ja ne mogu da vidim
moje su oči slepe za siročad
ima ih mnogo, u ovom večnom mraku
ima mnogo
a ruke zavezane konopcem gladi
obamrle zenice
slepe za dodire

Ne primam molbe.
Ne budite me više
ja se ne budim
usled zime vrele
okrutno sanjiva prošlost
nadvija mi pore iznad očiju
i filmovi vrte iste scene.

Ne, ne mogu više
Hoću samo tebe.
Probudi me, pa da se sastavim

Probudi me.
Oči će moje prosanjati
videtei
saznati
da puteve tvoje
vraćam u sebe
među slepe nevoljene
i usamljene čeljadi

Probudi me
pa da ti sašijem nove vene.

Tamara Rakić

Za kraj — Marina Adamović

uzalud je kiša padala do jutra na grehove koje san razmešta po glavi . uzalud je sneg zavejao plaho misli sa crnim povezom na oku . uzalud . osuđena pametna bez boga pljujem na mesto gde se gresi spiru i nastavlja s tromim umiranjem

uzalud je kiša padala do jutra

na grehove

koje san razmešta po glavi

.

uzalud je sneg zavejao plaho

misli

sa crnim povezom na oku

.

uzalud

.

osuđena

pametna bez boga

pljujem na mesto

gde se gresi spiru

i nastavlja s tromim umiranjem