Месец: фебруар 2010.

 

PROČITAĆEŠ

 

Pročitaćeš, srećom, šta piše u meni,

kad kraj duše tople, ti, umoran kloneš

i treptajem svojim nestaneš u seni,

k’o u bezdan rajski, dok, čitajuć’, toneš.

 

Razaznaćeš, očas, šta u meni sanja,

iskrojena tobom, ova, mašta pusta,

kad u mrklo doba,međ’ krošnajma granja

pohrlim da sretnem, oči ti, i usta.

 

Začućeš, baš utom, šta u meni tuče,

izronjeno srce, mak raspuk’o bije,

kad budućeg trunje, stasa divom juče

samo će se kazat’  što nam danas krije.

 

Naslutićeš smeškom, šta u meni luta,

dok utrtom stazom od dodira skitaš

i hrabrošću svojom, sve do kraja puta,

ljubiš stope naše i ništa ne pitaš.

 

Ovenčaćeš noći, što u meni zore

u purpure prve, orošene s tobom,

kad uroniš prste u duboke dvore,

k’o u zdenac tajni, kog zaklesmo grobom.

 

Razumećeš trenom, šta u meni kažu

sve pučine krotke dok pene kraj trava,

kad ponoćnim mukom, zvezde čedno slažu

i u smrti slatkoj, nema krošnja spava.

 

Prećutaćeš, ako, šta šapće u meni,

kad utihne zadnja zebnja, ta, i ćuk,

dok drhtajem kojim sve predasmo seni,

nad gresima našim, bdije gromki muk.

 

Pročitaćeš lako, šta u meni piše,

kad kraj mokrog čela, ti , u čežnji traješ,

i trzajem kojim baš sve teško diše,

k’o u večnom krugu, uzimaš i daješ.

 

 

НОЋ

Што долазиш ноћи, црна и хладна,

кад дану горкоме, припадаш сва?

Хрлиш му, да се поново рађаш,

шта желиш наново да ти да?

Он ничега нема,до горчине своје

и светлости празне,бледе топлине.

Кад родиш се, у све бескраје твоје

откри ме сновима немуште истине.

Тада ме грли и привијај нежно,

у тамне дубине да тонемо скупа.

Кад дан се роди из утробе топле,

да нас из  срца, зором не ишчупа.

Што долазиш ноћи, хладна и црна,

ка изнова  мораш у туђи дом?

Ни дану , ти се, више, не надај!

Дубоко, сад ,живиш у срцу мом.

Александра Младеновић

Što ste baš mene hteli

*

Hartijo bela,

zar  ću u tebi samo lepote gledati,

tražiti?
Zar preostade meni samo tobom zaludu

blažiti?

Što si baš mene htela?

*

Tanani sneže,

zar ću zaklone od lavina u tebi naći,

skrojiti?

Zar meni ostade jedino iz tebe dugu cediti,

bojiti?

Što se baš za mene veže?

*

Crkvo ledna,

zar ću se samo pred licem tvojim venčavati,

ukopavati?

Zar preosta meni samo kapela tvoja za

ljubav davati?

Što si baš mene žedna?

*

Papiri beli,

zar ću utehe i nade od vas samo biserovati,

nizati?

Zar ostaste poslednji i prvi mene,praha, iz

bezdana dizati?

Što ste baš mene hteli?

*

(C) Aleksandra Mladenović

SRCU

 

Srce beskućničko,

usehle ti grudi!

Srce izdajničko,

sad prokleto budi!

Kad umelo nisi

tući malo tiše;

kad vrištalo ti si,

sve više i više!

Neka svo zanemiš

nečujno da biješ,

i ničem da stremiš,

samo čemer piješ!

Srce razbojničko,

dabogda i stalo!

Srce beskućničko,

sve ti beše malo.

Zar vatrom u sebi

 dušu da ožežeš?

Pokajničko, gde bi?

Zalud sad se stežeš!

Nek’ te nose vrazi,

teški okov srama!

Srce, čemu   zgazi

sve dobro u nama?

Rida duša sveta-

Što ovu golgotu,

izdajico kleta,

dodeli životu?

Kada nisi znalo

da udaraš blago,

sada, jecaj, alo,

za tim što ti  drago!