Kao dete nevina
kao zver surova
kao ljubav muška
stamena
Nemo stojim pred ovom lepotom
misli imam
reči nemam
surovo lepa, gotovo nestvarna slika
krš i kamen ljuti dušu mi miluje
crtice na duši zarezuje
reski vazduh planinski
otvara svaku zaboravljenu poru na koži
grudni se koš nadima
od lepote, svežine, oštine hoće da eksplodira
Bog je ovo mesto od ljubavi satkao
zelenim okitio
bistričavim vodama darovao
da ga voliš od pogleda prvog do zauvek
prvi treptaj oka pod suncem planinskim
Život,
tako se zove ova planina
Život prokleti
život najlepši
najdraži
Prokletinja moja
I kad se po kršu saplićeš
padaš, u oguljena kolena duvaš
suze u očima prikrivaš
a opet voliš
beskrajno, bezgranično
znaš da si tu gde pripadaš
Oduvek
Divlja sam planinska reka
Koža se ježi od dodira njenih trava
kao od milovanja ruke
najdražeg čoveka
grle me njeni krševiti obronci
brane me od svega titanskom snagom svojom
surovo se mršte na sve oko mene
ljubomorno me čuvaju
i nikad veći osećaj slobode mi nesebično daruju
Nerado,
teška je srca napuštam
i sve njeno u sebi nosim
blag letnji lahor u kosi
kolirit boja njenih divljih cvetova u očima
mirise nedosanjanih ljubavi u njenim noćima
Prosto me drži,
u zagrljaj steže
iskričava njena rosa večernja
dugo se nismo videle
dugo se nismo ovako radovale
strašno smo jedna drugoj nedostajale
obe poprilično matore
surovošću života proklete
blagošću nam duše namučene prožete
Noćas nam je mesec mlad
bisere darovao
I svemir se s nama radovao
U tu jednu
mrklu noć planinsku
ceo mi je život stao
Suzu radosnicu posle
godina tuge ukrao.
Svetlana Tadić
