Kažeš napiši mi jednu pravu žensku, ljubavnu
Srce sam u froncle rasparala svakodnevno izvlačeći niti ljubavi i dobrote za druge
Kažeš napiši mi jednu pravu žensku, ljubavnu
Dani su od buke poludeli
planete se zbog nepravde sudaraju
Postala sam sova čekajući noć da sopstvene misli čujem
Poezija je kažeš, kad je ritmična, nežna, razdragana
I kud sad da krenem,
u koje bespuće mozga, da svako nagomilano zlo zaboravim
Iz koje fiočice rasparanog srca nit nežnosti da izvučem
kad sve u njemu od tuge puca
Napiši mi jednu pravu žensku, ljubavnu
kako kad mi ljubav pred očima streljaju
kontinente da pregazim tražeći mrvicu iskrenosti
okeane da preplivam da plamen sveće sačuvam
Noć je moje utočište
spas za pesmu i mene
kad se ludilo okolno bar malo utiša
kad suze rominjaju kao kiša
i duša izmučena kroz stih progovori
tuge rimuje, jecaje štimuje
i diše duboko do stomačnih dubina
kao žena kad se za porod sprema
sama, tiha i nema
prava ženska ljubavna
možda se još jednom za tebe rodi
od žene koja se medj ratnike sprema
da u ljutom boju životnome
odbrani pravo svoje da još jednom nežno zapeva
još jednom slobodom poleti
još jednom istinski živom
se oseti
Kroz jednu pravu žensku ljubavnu
tebi željnom i ljubavi žednom darovanu.
Svetlana Tadić
