ОН

Да ли се ми то
однекуд знамо
можда смо се и срели
некада давно
у нечијем дому
на крају снова
ко би то знао
И ко је то хтео
да те плитке лажи
речи без тежине
баци на дно
Тај осмех најлепши
око његово
што гледа ме и сад
док по тихом небу
скита месец млад
Сасвим случајно
душу ми поново
озелени
око ми влажно
разбистри
у срцу оно заборављено
свом снагом заискри
поред њега ко царица
сејем прашину
право у очи
људима који то нису
таквима ко што
ти си одавно
Живот бих свој да продам
нека он постоји
за истину на длану
неизнуђену
за једну реч на јастуку
најнежнију
за наплаћене године чекања
у маштању
Он је увек ту
грле га мисли у сећању
Ма волим га странче
сваком ћелијом својом
толико већ дана до сад
и још много година
од сад…