Крхотине

Сломљене душе, у њеним очима,
да се огласи, плашила се туга.
Низ образ док пузи,
не даде сузи да збори,
а сваку сам по имену знао.

У дланове, скупљам, што додир коже
од свиле сањају, као трнове ружа,
крхотине бола, разбијених снова.

Насукан на крају свог света,
амбисом ноћи док корачам,
поправљам поцепани месец.
У јатима звезде круже
над властитим сенкама
за нечим бајковитим,
као глад над трпезом.

За болом жудим, далеко од Бога
и његовог погледа.
Док ме прате гласови
као мрачна музика анђела,
изнутра сам пас који цвили.