БУЂЕЊЕ ЈЕСЕЊИНА

Када у поноћ

пролећне кише замиришу

у мојим венама пробуди се пијани Јесењин,

па пупољци врба уснулих

шапућу и уздишу,

и низ обале младости облаци плачу…

А црни човек

црним улицама по сву ноћ себе тражи.

Док ветар пева у зеленој ражи

корак му плете незнани траг

и неки враг ил` клетва,

ко зна

истргне га из сна

и са мном седа за црни стол

док се из мрака пијаног мозга чује:

”Пријатељу мој болестан сам, много, много

и сам не знам откуд дође овај бол”

Срећко Симић