Ознака: поезија

ПРОЛЕЋЕ…

Ево стиже опет то пролеће
врати нам сунце и прегршт среће
и док то гледам несто ме чуди
какве ли какве у мени бујају ћуди

Око плаво неда ми мира
док га гледам срце ми свира
мислим сад ће осецај да прође
ал све поквари то пролеће сто дође

Мирише цвеће, дрвеће, трава
а мене од тог дечака боли глава
не видим сунце и одсјај блага
памет ми узе његов осмех драг

Сто од љубави не могу да живим
ја свет сто буја и пролеће кривим
у зао час оно је дошло
боље да није можда би ме прошло

Кад ће та зима ил боље лето
да ми помогну да заборавим све то
јер ако пролеће дуже потраје
срце сто за њега куца почеће да ме одаје…

Братислав Богдановић

ПЕСМА ЗВЕЗДАНИ…

О ти што ти име звезде красе
да лепша си од њих у крају зна се
док ме гледаш топлотом зрачиш
снове ми дајеш, а живот значиш
Очи твоје небески су сјај
погледај ме њима снаге ми дај
и осмех твој тако драг и мио
учини да заборавим ко сам и где био
А коса твоја та дивна свила
привлачи ме снажно ко нека сила
ноге ме издају срце ме боли
месече реци звезди да ме заволи
Због тебе више не волим дан
у звезде гледам док чекам сан
и кад он однесе мисли моје
осетим како то трепере очи твоје…

Братислав Богдановић

ПАТЊА…

И кад сам летео
и кад сам клечао и патио,
твојом сам се лепотом златио
Волевши те превише
дадох ти све
и од тога више,
ту сам љубав
животом платио
Ал ни смрт
не покида осећаје моје,
да још живота имам
опет бих се теби вратио
и због тебе патио…

Братислав Богдановић

ЗУБИЋ …

Има један доктор прави
где не мораш да се скинеш
довољно је ето само
да баш добро добро зинеш
шта он лечи питаш себе
а већ слутиш да тај прави
ради нешто баш о глави
и док срце већ ти зебе
ето њега, тог лекара
личи просто на другара
сав насмејан и у шали
каже мени зини мали
онај зубић што се клима
он извади сад пред свима
па га држи, показује
ко да никад видо није
да пред школу једно дете
има зубић што се клати
то би доцо моро знати…

Братислав Богдановић

БУЂЕЊЕ…

Док гледам те снену и босу
сретан што мрсих ти косу
са усана твојих покупих росу
радост ми обузима груди
љубав ко сведок нека ми суди
да волећу те живот цео
ове ноћи теби сам се заклео
Отвараш очи поглед ти мио
лепа си ко сан што сам снио
ти снови дивни посташе јава
у грудима мојим где ти душа спава
Не плаши ме више време што тече
уз љубав такву старост не пече
кад године прођу препуне среће
схватиш да проживео си оно највеће
Снивај ми мила не отварај очи
нек јутро не покида траг ноћи
и шум корака твојих
што жељно чеках када ће ми доћи…

Братислав Богдановић

СЕНА …

Осећам како те заборав једе
како нестајеш ко јутарњи сан
сећања на твој лик у мени бледе,
а мислио сам да без тебе нећу преживети дан

Често из сна ме пробуди твоја сена
на трен оживиш, па нестанеш спусти се мрена
ко дух што кроз мене крене гориш ми вене
тад уплашим се да умрећу са нестанком твоје сене

Срце ми лупа да боли не престаје
убија га сећање што бледи и нестаје
жеља ме гони да те нађем и видим
ал страх да ме неволиш не да да се постидим

Сломљен у патњи бришем твој лик,
а ништа не вреди осећам да си уз мене тик
иди авети бежи од мене,
не бојим се што ми душа вене
плаши ме само како ћу живети без твоје сене…

Братислав Богдановић

ТИ…

Ти што по мојим сновима ходиш
што ме опијаш и ко слепог водиш
застани мало поглед окрени
мало пажње посвети твојој сени
Ти чије име у бунилу спомињем
што незнаш ко сам док сузе лијем
не питај ме зашто клечим док плачем
шта ме то боли па од туге скачем
Ти због које умирем и живим
што волети не знаш ја те не кривим
пружи ми руку на земљу се спусти
оствари ми жељу и тај санак пусти…

Братислав Богдановић

САХРАЊЕНИ СНОВИ…

У бескрају моје душе
тражим гробље да сахраним
наше снове
на споменику уклесаћу
име твоје нек га носи
пошто уби срце моје
У сутону мог живота
својом руком закопаћу
сваку жељу што сам снио
сузе и крв што сам лио
да би тебе освојио
А ти срећо само баци
један грумен земље ове
на све жеље на све снове
и на мртво тело моје…

Братислав Богдановић

БЕСМРТНА ЉУБАВ…

Гледам те док пролазиш крај мене
опчињен тобом из груди уздах ми крене
препознах одмах твоју лепоту
осећам волео сам те и у прошлом животу

Твој корак лак и мирис косе
подижу ме некуд у облак носе
жеља се буди вртоглаво расте
сад знам ниси само плод маште

Приђи ми ближе да осетим дах
подилази ме језа, хвата ме страх
из сна си сишла постала јава
чежња ме гони љубави права

Видиш ме, очи ти ко бисер сјаје
тело ти се ломи и оно ме препознаје
руку ми дајеш, а она ме пече
опет заједно, време више не тече…

Братислав Богдановић