Ознака: ljubavna poezija

Ale me jure
i k’ sebi vuku,
da unište mene,
da me dotuku.

I ti to vidiš
i ljubavlju braniš
nikome ne daš
već samo me maziš.

Al’ niko ne može
verovat’ priči
jer nema ljubavi
na nas što liči.

I kao zahvalnost
voli me uvek
da toplina tvoja
i radost tvoja
i pomoć tvoja,
iskrenost tvoja,
najljubav tvoja,
meni da večni
i zauvek bude
jedini tvoj pravi
i najbolji lek.

(Bgd, 18.Maj 2017)

Vatru u sebi nemoj da gasiš
već takvu lepotu meni da daš,
ta ljubav tebe nemoj da plaši,
osećaj nežan je zauvek naš.

Treptaji tvoji i disanja tvoja,
pripadnost nama je samo za nas,
k’o d’ ljubav nije, to je vrhunac
neopisive trajnosti kad tvoja i moja
postaje zvezda najlepšeg svetla,
plavetnog kružećeg oko nas beskraja,
pa opet ne znam i opet ja sanjam
tu vatru kod tebe, kod mene, kod nas.

Ne peče mene plamen u duši,
ne prži mene vatromet taj,
ja tebe čekam meni da dodješ,
da tebi poklonim zvezdu, to znaj.

(Bgd, 19.Maj 2017)

Veoma iskreni onda smo stajali
i ne znajući da vreme veoma žuri
i već je godina bilo 10 pa 20,
pa ne znam još koliko više,
i godine su otplovile Savom ka meni
i prošlost zavladala ne uzevši nade
ni verovanja nas koji smo stajali…

A najzad sam čuo pesme sa brda
i odjeke treptećih tonova ljubavi
i stali su talasi, oblaci otišli,
a vreme ne ide, sat je sad stao,
list kalendara nikako da spadne…
A mi? Da li smo stvarni,
da li smo ovde ili u holu
onoga sećanja, tamo, daleko,
od mene poznatog, dalekog, onog…

Sećaš se, tada,
najdraža moja,
još tada smo mogli,
a nismo.

(Bgd, 20. Maj 2017)

Skidam ponovo teške noći
sa tvoga spomenara uspomena,
osvetljavam tmine bolova tvojih,
pa lečim saznanja da budu lakša,
odnosim prevrnuta stabla samoća
sa puteva naših davnih saznanja
da onda smo mi mogli biti,
a nismo,
ti sećaš se, tada,
u holu sećanja
naših lepota osećaja,
zbog jednog NE,
mi nismo.

Još tada smo mogli,
a nismo.

(Bgd, 19. Maj 2017)

Kada mi dodješ crvena od želja
što stid tvoje lepote skidaju
i spustiš se na ležaj od trave,
na postolje naših uzdaha,
i telom mi želje ispuniš
i ni zašta ne znaš tog trena,
ni pravce odlaska ni povratka,
ni ruže tvoje što divno mirišu,
pa moje vidike ljubavlju zakloniš
i ruke mi podatno i nežno miluješ,
tek onda, tog jedinog bezvremena,
ja sasvim biću tvoj.

(Bgd, 18.Maj 2017)

Svu te osećam, lepote čiste,
vidici moji svi zatvoreni,
čula ne osećam, ne vidim ništa,
ne čujem ništa, ne hodam nikud,
i istopljen tu sam, ili i nisam,
al’ samo tebe,
ja samo tebe,
uzavrele strasti, požudne i lepe,
na srce pritiskam, pa nežno te mazim
i ljubavlju čuvam i ljubavlju pazim
pa sve od juče postaje danas
i lepota ključa samo za nas
a tela su jedna i zajedno naša
i ljubav plamti i gde sam ne znam
a tebe vidim, a tebe volim,
dodirujem tvoje najlepše lepote,
dodirujem tebe, eh, živote,
ja tebe voljena, kao da jesam,
a nisam…
(Bgd, 17. Maj 2017)

Ludice moja slatka i voljena,
ti meni pišeš ono što znam
što i ja osećam na daljinu,
reči koje sam od tebe čekao,
ono što napisa tvoja duša,
samo za mene, baš tako, znaš.

Istina je da se ti menjaš
i vrlo često to nisi ti,
nikada takva, veselo – luckasta,
ali i zamišljena, nemerno srećna,
bez samokontrole, nenadna,
bez objašnjenja…

Nikada znala šta je to ljubav,
iskrena, prava, ona iz duše,
a ne ona “ljubav” za po neki dan.
Okovi su bili oko tebe,
i luda pravila za druge ljude,
neke sebično – zadovoljne,
a ti, kao najbolje biće, a ti,
gde si ti bila, robinjo moja,
bez ljubavi prave, tada… A sad…

I kao odbrana, niko mogao nije
zaista iskreno blizu tebe,
ti ničija zaista nisi bila,
ne osećala stvarne dogadjaje,
nisi htela da nikakve takve vidiš,
jer ogradu tvoju nije niko,
nije stvarno i nikako mogao preći.

I ti si se, braneći, odlazila,
i uvek odlazila, ne videći možda ljubav,
ali, u odlaženju i velika greška,
životna veza skoro nesmislena
ali ostvarena momentom neznanja
i nerazmišljanja dovoljnog o tome tada.

To nije fatalna pogreška,
jer ipak si istala skoro ista,
smejuljica moja iz mladih dana,
a bol si sakrila da se ne vidi više,
skoro nikad, i tako bolje nikad…

Ti ne moraš voleti potpise,
ljubav baš ne zna za objašnjenja,
a ako si grešna što nekog voliš,
a to samo ti meni kažeš,
nek’ si i grešna, najveća na svetu!

Al’ ja sam već rekao, ti nikako nisi
ona što greši pred Bogom i ljudima,
jer tvoja iskrena ljubav daje za pravo
da još veruješ i još više
u puteve sutrašnje tvoje,
ludice moja najdraža.

I ja tebe do bola volim
i ja sam deo onog tvog smeha
i zato me voli, još više voli,
i čuvaj mene i srce moje.

Ja hoću da budem deo il’ delić
tvojih tih “grehova”,
da ti pokažem da puno grešiš
u takvom mišljenju iz tvoje duše,
ja, da budem rob tvog zagrljaja,
pa zato, upravo zato, ludice moja,
ti noćas budi jastuk gde spavam,
i noćas i danas i svakog dana,
i da se umorim i odmorim i umorim
od tebe i nas.

I samo lepo sada, i nasmejano,
najdraža,
ludice moja daleka.

Ti budi luckasta, vrišti i smej se,
i plači i voli neispavana
i voli odmorna, i ispavana,
pijana budi od ljubavi ove,
za mene samo,
ti znaš, samo ti, znaš.

Daleka sada,
nedostajanje moje,
to samo ti znaš!

(Bgd, 11. Mart 2017)

Tražio sam te i samo tebe svuda,
na stazama nešeg Topčidera,
i mirisne kafe ex-bašte “Zagreb”,
po ulicama umivenih jesenjom rosom
i obala i nasipa naših reka
i ovde po sobama, jednoj i drugoj,
i svuda sam samo tebe tražio,
a možda i ja, budan, sam, sasvim,
il’ možda i samo u najdražem snu.

Ja baš sam hteo tvoje jagode
sa procvale doline kraj reke proleća,
i tvoje izvorske vode, jer opet sam žedan,
i tvoje postojano telo i prelepo lice,
ali i osmeh, taj najdraži osmeh,
i glas tvoj najdražeg akcenta,
i tvoje dražesno nežno milovanje,
i korake tvoje, sve osećaje tvoje,
i u nama samima a i kod nas.

A možda ne živim, tražeći tebe,
možda ne dišem, jer nemam tebe,
i tvojih mirisa i tvoje lepote,
zavodno ljubljene, lepe i čiste,
i možda te zato i ne mogu naći,
pa možda se zato ne umem snaći
i videti gde si okolo mene,
daleko il’ blizu, milosnice moja,
najdraža moja voljena.

Možda ne živim, najdraže biće,
bez tvojih jagoda na usnama sreće,
bez divnih jagoda pupoljaka tvojih,
bez tvojih vraćenih latica ruže
ponovo izraslih u duši tvojoj,
bez treptaja tvojih najdražeg ushićenja,
bez tvoje ljubavi i tako bez nas.

Pa sam se setio, ja, rob tvoj ovozemaljski,
ja živim i znam gde možeš biti,
ja sam se setio gde umeš skriti
življenje meni za ljubav da daš.

Ti, moja najdraža milosnice snova,
ti, moja najlepša zemaljska vilo,
ti, moje izvorište i moji cvetići
svih opisanih i nedoživljenih lepota,
sa tobom samo,
za nas.

Skrivena i sklupčana, ti samo,
bila si upravo u mome srcu,
ne daleka više već upravo blizu,
upravo ljubeći mene i upravo praveći
meko uzglavlje našeg postojanja,
svijena k’o leptirić il’ ptičica mala,
i devojčica slatka u telu odraslom tvome;
i smejala se meni, tvom robu i budali,
što tražeći lutam, a ti si tu.

Onda se trgoh, pa nema jagoda,
i nema izvora i nema smeha…
Pa onda gledam, još rano jeste,
i onda shvatim, pa ja još živim,
a tebe osećam ne pored sebe,
nego u srcu gde vidaš rane
– i sama vredovna ali me lečiš
i utehu daješ, bezgraničnu, jasnu,
i ljubav mi doziraš najvišeg programa,
i voliš mene, tako dalekog,
tvog snenog, ali dalekog,
i tako bliskog, ovozemaljskog,
željnog svega što možeš da daš.

Tek onda videh, u sobi ovoj,
da je to bio san punih želja,
da je to bio san divne ljubavi,
i da je to bio, zasad i ipak,
samo lepi i veliki,
o tebi,
san.

Ja možda ne živim,
ali o tebi sanjam,
o tebi, ovaj
san

(Bgd, 16.Mart 2017)