Ознака: ljubavna poezija

Nisu to crni oblaci koji smetaju
na horizontu vidika ka tebi
nego odatle crnilo teretnih samoća
sakupljenog postojanja tvoga
ide na krilima oluje, pozvane, jake,
i žuri to sve ka meni
da me obori, mene da upija,
svaku poru života meni da ispuni
pa onda da budeš slobodna,
za želje za ljubav, vesela za mene,
srećna za nas.

Uzimam sve terete tvojega bića,
bolujem sva tvoga tela radjanja,
sve patnje iz duše što naneše svi,
sve grubosti onih proteklih ljudi,
pa opet mi srećna, onakva budi,
postani srna malena, lepa i slatka,
mazna, dušna, pametna, neprolazna,
jedina moja ljubavi,
ti.

(Bgd, 28.Maj 2017)

Nisi se iskreno davala onima
koji bi trebalo da se vole,
već si u duši ležala mene,
ja znam i pre tvoga priznanja,
osećam i pre budućih uzdaha,
onda kada te pijem požudno žedan
i tvoje crvene trešnje berem
iz bašte tvojih otkrića ljubavi,
tebe, moja sačuvana
za sva moja htenja proteklih svetova
veoma prevrnutih na stazama nadanja
sa onim velikim iskrenim putokazom:
“Podješ li kad, ponesi sve,
i život moj.”

I sve to znam
za tebe, moja sačuvana
za mene.

(Bgd, 27.Maj 2017)

Čujem te u tišini dalekih milovanja
veselu, razuzdanu, milosnicu moju,
kada ne pričaš o obrisima bola
na ostavljenim stazama njihovih pravaca
tih krivih ljudi iz drugoga sveta
i njihovih grehova nad tvojim svetlom,
pa tako ti, moja ranjena, sada mi pričaš,
pričaš mi sobom,
a ćutiš.

Ja čujem ti biće na mojim nemirima,
u iskonskoj tišini naših lepota,
u istini mi sami spas smo našli
pod zelenim borom planinske ljubavi,
pa ćutimo, a pričamo, a čujemo,
ali ćuteći, i sve znamo,
mi.

(Bgd, 26.Maj 2017)

U danima ovih postojanja našeg
daljine su ipak iste ostale,
prepreke obići treba još negde,
ja trudim se, ja molim,
daljine odmah da sklonim
a pomaka nema, govori tišina,
ne čujem reči, svuda mi ječi,
al’ ljubav me drži, pa nadu mi pruži
tvojim dodirom plavetnog neba
u očima plavim i plavom kosom
i nežnim rukama koje me grle,
ti snagom pomozi, da sklonim daljinu,
potrudi se, dodji u moju blizinu
ovih nadanih trena beskrajnog čekanja,
tvojeg i mojeg…

(Bgd, 26. Maj 2017)

Uzdasima brišeš tamu mojih noći
iz godina nevernih brzo proteklih
da sad bolje vidim istinu tvoju,
da sam ja još odavno imao
iskrena davanja lepote duše,
tvoje odavne tajne misije
i tvojih dalekih strasnih radosti
i drhtaja tela skrivene ljubavi,
moje u tebi i tvoje u meni,
u onim neznanim ponorima i uspeću novom,
i tada još, onda, daleko, tamo…

Uzdasima brišeš tamu mojih noći
i bolje vidim da ono odavno imam
a nemam.

(Bgd, 25. Maj 2017)

Na mladosti utisnutoj u naše osmehe
kad bili smo sasvim i svoji i naši
dok su daljine nepostojane bile
a osmesi radosnih reči na nama,
a osmesi,
onda…

Pa bezizlaze u izlazu našli,
u najvećem drugarstvu iskrenosti,
dobrote razumne i do danas naše
i ljubav nepomenuta da nikog ne povredi,
u susrete poznatih tad pretvorena,
ta ljubav, do danas,
onda…

I ružu crvenu kao što voliš
jednoga dana dao sam tebi
negde u gradu prošlosti tvoje,
vremena onih davno proteklih,
setio danas na to ja jesam
na krilima nade i naših saznanja,
na poklon tebi, jednoga dana,
onda…

Pre mojih lutanja i pre daljina,
pre vozova, vozila, ulica, staza,
tudjih gradova, mora i brodova
i stranih lica i stranih kreveta,
pre drugih i uvek pre onih drugih,
što uzalud hteli su tvoji da budu,
ja ružu sam dao,
tebi,
onda…

(Bgd, 23. Maj 2017)

Nisi ti htela il’ nisi smela
ili umela
da pitaš svog najvećeg prijatelja,
i uvek, i onda, do sada, i sada,
da li mi se svidjaš.

To nisi zbog drugih, jer tvoja duša
nije zato da povredi druge
već da pomogne u izbavljenju,
već da nasmeje u tužnim tugama,
već da zagreje u hladnoći ovoj,
što bez tebe sada osećam.

Već sam rekao, slep kod očiju bio
i voleo bez pravog voljenja,
pa nisam te video više od toga,
od pravog druga i prijatelja.

A sada – ja više nisam isti,
ja povredjen i natovaren i dalek,
ja tebe imam samo za ljubav,
a prijateljstvo pravo jeste i ljubav,
ponešto manje, al’ ipak jeste,
i biće pravo i uvek biće, i danas i sutra…

Ponekad i ja nemirno spavam
a kako ću mir vratit’ bez tebe,
kako – ja neću i ne umem da znam.
Za tebe ja ljubav sam samo
i umor i odmor i nemir i mir,
za tebe samo, moja najdraža,
za koju nisam dovoljno znao,
tada, a možda ni sad…

Znaj, i ja ponekad nemirno spavam
jer sanjam, za sutra, za tebe,
ti ludice moja,
da jedno sutra će meni doneti
tebe i najlepši dan.
Eto, zbog toga, u nama,
daleko – a i ti znaš – zajedno,
je nemirni nemir kod nas.

(Bgd, 09.Mart 2017)

Ja ne mogu sam lutati šumom
zbog nemira mojih veoma se plašim
i pomoć od tebe, voljena moja,
očajno to od tebe ja tražim.

Koja je staza do tvoje duše,
putokaz – svetlo upali ka meni,
da onda vidim lepotu duše
i trčim i letim žurno ka tebi.

Pa tamo otkrivam iskrenost tvoju,
istopljen sasvim od nežnosti tvoje,
ni danas ne znam gde si me našla
da tebi sve pružim od ljubavi moje…

(Bgd, 21. Maj 2017)

Ko ti je došao u jutro kad sanjaš
snovidjenja prave lepote ljubavi,
zaklonjena samo mislima o meni,
izvučena iz lavirinta nedoseglih nada,
odevena samo novim saznanjima
kao odećom najsvetlije boje
i ružama kraj tebe, voljeno crvenim?

Ko te je sklonio iz zabitih šuma
bez staza ka nadi, bez puta ka novom,
i na put slobode život ti nov doneo,
da počneš mazno uživat’ skrivene želje,
pa tužne daljine radošću zameniš
i ljubav da kažeš pravom kog voliš,
i večnost doneseš za svaki dan?

Ko ti je noćas najljubav bio
i neznanja u znanja lepote izmenio
i voleo strasno, ludice moja,
ko ti je noćas,
na paperju istine,
neg’ ja…

(Bgd, 21. Maj 2017)

Da prodju godine tako brzo
ja nisam znao ni tada ni sad,
da prodje nada za nešto drugo,
od tebe drugo, moja najdraža,
a nekadašnja naiskrenija družice,
ja nisam znao ni tada ni sad.

A ljubav, posle divnog prijateljstva,
a ljubav što buja i čeka u nadi
i plovi krvnim venama našim,
i juri kroz pumpe srca, k’o luda,
a ljubav, ko da nju čeka,
do ti i ja, ludice moja,
samo za nas, mila,
tu ljubav za nas.

(Bgd, 20.Mart 2017)