Ознака: AleksandraM

 

JEDINI

 

Miris tela vazduhom što plovi,

pustahija željna naših posrnuća,

čežnja u silini i…… kaplju sokovi

sa nas, jedini, dodirom svanuća.

 

Ukus kože prostorom što puzi,

nedođija žudnje naših uzdisaja,

pomama  tišine i……sreća u suzi

jedini, za nas, bez reda i kraja.

 

Strujne žile  svemirom što jure,

po vrelima  našim međuglasnim,

lijane spletene i……bekrijaju bure

u nama, jedini, olujama strasnim.

 2010.

НОЋАС САМ ПРУТ

И дрхутав и трепетљив,

                                         гладак, млад и крут,

тек откинут, јоште жив,

                                        ја, сувљиви, ноћас сам прут.

Без изданка, заборављен,

                                         пуцајућ на додир шака,

поветарцем мржње гољен,

                                         ноћас прут сам, трска лака.

И крастав, ни бор ни дрен,

                                         у сред кичме распукнут,

тек усмрћен, јоште снен,

                                         ја, глогов, ноћас сам прут.

Без  постеље, оскрнављен,

                                         рачвајућ на звук  тишине,

бујицама гроза гоњен,

                                         ноћас прут сам, шиб истине.

И распаљив и сагорив,

                                        храпав, стар и крт,

тек  пресвис’о , јоште крив,

                                        ја ноћас сам, горак прут.

Са  плећима и престрашен,

                                        грцајућ на призор јутра,

потресима снова спашен,

                                        ноћас прут сам, стабло сутра.

И  проклињућ и пркосив,

                                         грбав, горд и шут,

тек  искршен, и још крив,

                                         ја осуђени,ноћас сам прут.

Несвестан и неусправан,

                                         у сред блата окуражен,

кишом  снега  израњаван,

                                        ноћас прут сам, сав погажен.

И  напрегнут и пометен,

                                        крепав, туђ и одгурнут,

тек  саломљен, јоште трен,

                                       ја  плесњави, ноћас сам прут.

Без спомена и бестидан,

                                       премирућ на освит дана,

вејавицом коби клан,

                                      ноћас прут сам, жива рана.

И дрхутљив и треперав,

                                      крају , меки топли скут,

тек распорен, јоште прав,

                                      ја ноћас сам, стасит прут.

Стасао за длан и пести,

                                     стасао за цичу мрака,

поветарац  ће ме сплести,

                                    ноћас прут сам, травка  јака.

Невидљив и несадржан,

                                   кипућ, попут Сунца жут,

тек  укопан, јоште кужан,

                                   ноћас, ја сам блудни прут.

Непролазна ноћи цури,

                                    нек ‘ осване судња зора,

и док мирна вечност јури,

                                    овај прут је стићи мора.

Заспали су прути твоји,

                                    осим будног, што још чека,

тек  откинут, још постоји.

                                    Ноћас прут сам, храст довека.

 

НИЈЕ ВРЕДНО

 

Није тело ово вредно твог порока,

нит’ душа у њему, твоје душе стида;

није понор овај вредан твога скока,

нит’ песма у њему, што се за те’ кида.

 

Нису дрхни гласи, вредни твога уха,

нит’ скореле стопе, твојих стопа газа;

нису  ови своди вредни твојег  врха,

нит’ мостови лучни, над водама јаза.

 

Није ово ништа вредно ишта твога,

нит’ вео врелине твоје ватре дима;

није ми, пустаху, писаној, од Бога,

нит’ скончати муку, што ме обузима.

 

Није  ти осмехца, вредна суза река,

нит’  презира љутог, преумилне речи;

није ова болест вредна, твог ми, лека,

нит’ копиле, љубав, може да се лечи.

 

Нису крици ови, вредни твоје ћутње,

нит’ гробница ова, венца трња твога;

није ова кроткост достојна ти љутње,

нит’  бескрај доброте, минута ти злога.

 

Није, нит’ ће бити, икада шта вредно,

пред тобом све клечи и у ропцу рида;

није, нит’ се хтело,  бити  несвеједно,

чак ни песми овој, што се за те’ кида.

 

 

 

КАДА БИХ……..

 

PROČITAĆEŠ

 

Pročitaćeš, srećom, šta piše u meni,

kad kraj duše tople, ti, umoran kloneš

i treptajem svojim nestaneš u seni,

k’o u bezdan rajski, dok, čitajuć’, toneš.

 

Razaznaćeš, očas, šta u meni sanja,

iskrojena tobom, ova, mašta pusta,

kad u mrklo doba,međ’ krošnajma granja

pohrlim da sretnem, oči ti, i usta.

 

Začućeš, baš utom, šta u meni tuče,

izronjeno srce, mak raspuk’o bije,

kad budućeg trunje, stasa divom juče

samo će se kazat’  što nam danas krije.

 

Naslutićeš smeškom, šta u meni luta,

dok utrtom stazom od dodira skitaš

i hrabrošću svojom, sve do kraja puta,

ljubiš stope naše i ništa ne pitaš.

 

Ovenčaćeš noći, što u meni zore

u purpure prve, orošene s tobom,

kad uroniš prste u duboke dvore,

k’o u zdenac tajni, kog zaklesmo grobom.

 

Razumećeš trenom, šta u meni kažu

sve pučine krotke dok pene kraj trava,

kad ponoćnim mukom, zvezde čedno slažu

i u smrti slatkoj, nema krošnja spava.

 

Prećutaćeš, ako, šta šapće u meni,

kad utihne zadnja zebnja, ta, i ćuk,

dok drhtajem kojim sve predasmo seni,

nad gresima našim, bdije gromki muk.

 

Pročitaćeš lako, šta u meni piše,

kad kraj mokrog čela, ti , u čežnji traješ,

i trzajem kojim baš sve teško diše,

k’o u večnom krugu, uzimaš i daješ.

 

 

НОЋ

Што долазиш ноћи, црна и хладна,

кад дану горкоме, припадаш сва?

Хрлиш му, да се поново рађаш,

шта желиш наново да ти да?

Он ничега нема,до горчине своје

и светлости празне,бледе топлине.

Кад родиш се, у све бескраје твоје

откри ме сновима немуште истине.

Тада ме грли и привијај нежно,

у тамне дубине да тонемо скупа.

Кад дан се роди из утробе топле,

да нас из  срца, зором не ишчупа.

Што долазиш ноћи, хладна и црна,

ка изнова  мораш у туђи дом?

Ни дану , ти се, више, не надај!

Дубоко, сад ,живиш у срцу мом.

Александра Младеновић

Što ste baš mene hteli

*

Hartijo bela,

zar  ću u tebi samo lepote gledati,

tražiti?
Zar preostade meni samo tobom zaludu

blažiti?

Što si baš mene htela?

*

Tanani sneže,

zar ću zaklone od lavina u tebi naći,

skrojiti?

Zar meni ostade jedino iz tebe dugu cediti,

bojiti?

Što se baš za mene veže?

*

Crkvo ledna,

zar ću se samo pred licem tvojim venčavati,

ukopavati?

Zar preosta meni samo kapela tvoja za

ljubav davati?

Što si baš mene žedna?

*

Papiri beli,

zar ću utehe i nade od vas samo biserovati,

nizati?

Zar ostaste poslednji i prvi mene,praha, iz

bezdana dizati?

Što ste baš mene hteli?

*

(C) Aleksandra Mladenović

SRCU

 

Srce beskućničko,

usehle ti grudi!

Srce izdajničko,

sad prokleto budi!

Kad umelo nisi

tući malo tiše;

kad vrištalo ti si,

sve više i više!

Neka svo zanemiš

nečujno da biješ,

i ničem da stremiš,

samo čemer piješ!

Srce razbojničko,

dabogda i stalo!

Srce beskućničko,

sve ti beše malo.

Zar vatrom u sebi

 dušu da ožežeš?

Pokajničko, gde bi?

Zalud sad se stežeš!

Nek’ te nose vrazi,

teški okov srama!

Srce, čemu   zgazi

sve dobro u nama?

Rida duša sveta-

Što ovu golgotu,

izdajico kleta,

dodeli životu?

Kada nisi znalo

da udaraš blago,

sada, jecaj, alo,

za tim što ti  drago!

 

 

TA

-posvećeno inspiraciji-

Ta, o kojoj se ni reč ne napisa lako,

posta stvarna, nedopevana, iluzija, ta.

Ta, poput konca kroz iglu, provučena, tako,

u potpalublju pijana, počiva, baš ta.

Ta, kojoj se ni tren ne podari rado,

posta vrbovo pruće, savitljiva, ta.

Ta, poput gladnih priviđenja što mori, jado,

u porama orobljena, zamire, baš ta.

Ta, u koju se ni laž ne zaklinje smelo,

posta medonosna, nemerljiva, pučina, ta.

Ta, poput gejzirom u tvorca prokuljalo delo,

u krateru okuražena, prkosi, baš ta.

Ta, kojoj ni sopstvo uniziti ne biva mrsko,

posta hvalospevna, narikača, izdaja , ta.

Ta, poput nitkova u ćeliji, doziva me drsko,

dozrela, u potpaljublju , opojna, baš ta.

(C) Aleksandra Mladenović

ХВАЛА

-једном мускетару,он ће већ знати ком-

Огољена свитањем новог дана,

поноре док газих, најфинија ткања

к’о да знадох да те, спаса претечу

срешћу, међ’  безброј ми лутања.

Овог јутра открих да путеви сви,

водише само к’ прагу твоје душе,

да такнем је, макар у магновењу

и вртлози наде на ме се обруше.

Сад новим видицима погледе ми дижу

из срца крила никла, узлепршала,

да са ивице усана откинуту реч

само теби донесу, “ХВАЛА!”