Светлана Ђурђевић – У сусрет Струшким вечерима поезије
ЈА
У сиво свитање мрзим себе.
Двоумим се, ломим, кидам душу
и вапим за далеким, чврстим
и сигурним дланом безбрижности.
У том утрнулом часу бесне борбе
благословеног мрака и раздевиченог дана,
олуја бола струји и пустоши ме
и боли, како само сурово боли!
И боли, и носи, и губим,
губим највреднији део себе,
а подмукло кукавичко свитање
цери ми се у лице и
све више разголићује.
И осећам како ме бесна олуја бола
истискује из мирног мора спокоја
и одваја од усидреног брода
равнотеже и варљиве,
као кула у песку, изграђене среће.
У сиво свитање стојимо, голе,
једна наспрам друге –
истина и ја.
(C) Светлана Ђурђевић
(Прочитано: 39 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.214 пута)