ЖЕРАВИЦE
Да ли ме је машта убила,
Или сам се само пробудила
Под стакленим звоном?
Да ли сам ја будна сањала,
И у магновењу храмала
Нестварним троном?
Да ли сам се као кошута винула
седефастим крајоликом,
И уз пут белу гриву добила
Бељу од плашта са месечевим ликом…?
Пурпурна сећања ме хране,
Наде постају ластавице,
Туробне ноћи бритког севера
Као гутњај вотке греју ми лице….
Под дланом кора оронулог ораха
Постаје глађа и млађа,
Гране се шире као крила птића
Тек полетелог из гнезда,
И тиха језа обузима
Сва моја чула…
Знам, нисам прва
Што се попут зрака
Преломила пут облака
И наставила да сања и воли
Све што збори и жубори,
Што клепеће и вришти,
Што сија и тамни,
Смеје се и тугује,
Што поскакује као
Жеравице из ватре….!!!!
Сан ме није оборио
Само ме је пригрлио…
На здравље му навек било!!!!
(с) Миладиновић Сандра