ТОРА
И мене што шта боли
и у мени немири вриште
Много се скупило јада,
а смејем се ко никада….
И мене посматра небо
кораци су ми кратки,
у торби носим свитак
стих да свакога схватим…
Пути се усковитлали,
учим о тами живота,
али мржња ми је страна,
певам и греху због тога…
Ко да ме прошлост стиже
шапуће тајне свете,
ил’ давно доживљено
гребе ми болне пете…
Плима ме носи ко’ барку,
на тргу сам светлости чудне
Јерусалем кажу… дал сањам
видим ли уснуле будне?
Испред Зида сам плача,
очију препуних страха
чија ли сам, од када
постадох овако плаха?
У рукама ми је Тора,
а знам да сам православка,
Седим на големом кршу,
путем док ходам и страдам…
И опет ти се смејем,
ти путниче незнанче
љубав у мени пришти
волим све јаче и јаче!
И није важно шта сам
која крв мноме блуди
док знам да праштам и волим
док су ми страни нељуди!
И није важно где сам
дал у сну или јави
светињом корачам свуда
и небо зведано славим!!!
© Сандра Миладиновић Мајра
