ОСТАВЉАМ ТЕ ПЕСМИ
Као гром ме погоди са неба,
kад ми рече да ти нисам драга,
да са „модом“ не играм у пару….
Пут путујем одлазим без трага….
Боље ми је не траћити време
на некога ко не зна шта иште,
боље ми је збацити то бреме,
но са ветром делити поприште….
Шта ће мени срце без дамара,
шта ће мени очи без милости,
и те речи хладне попут стене,
што ни талас не може разбити?!
Да самујем измеђ четири руке,
кад зидови постају ми тесни….
Зар да дане поклоним надању?
Пут путујем, остављам те песми!
(с) Миладиновић Сандра
