Miris bozura
Stajala sam i mahala,
cini mi se i nekada tako!
Na istom mestu i stopala,
i korak, ustreptalo srce!
Tuga u ocima,
a bol u dusi,
koja kao da se u pepeo rasula
i dopustila vetru da je deli i nosi bez traga
u neznane pravce!
U ruci buket poljskog cveca,
kom junaku da ga dam,
kada bih ga dala svakom?!
A koga god pogledam,
naviru mi suze na oci,
ali, necu ih pustiti,
i rasplescu platenice
kao moje davne sestrice,
da im putevi budi cisti
i da se vrate svi nama
sto skorijih dana!
Majkama , sestrama, suprugama….
Eh, tako bese ne tako davno, secanja su urezana….
Srbijo, volim svaki tvoj pedalj,
ali, nemogu vise ovo da gledam,
suvise cesto se ponavlja!
Plakala je Andjelija, plakala je Natalija,
plakala sam i ja, potajno i sama,
za svima vama, bracom, ocevima, muzevima,
sinovima!
Dokle ce trajati i ponavljati se ista drama!?
Sve iznova
kao tog kobnog Vidovdana,
sto ostavi za navek trag u dusi
ali, i snagu da istrajemo,
i sve uvek i sa osmehom na licu,
i zalecenih rana!
O Srbijo opevana u bezbroj pesama,
volis i voleces i voljena bices,
jer ti je dusa pravoslavna!
Mirise na bozur i bosiljak,
na ljubav i decji dah!
© Miladinovic Sandra