ДЕЦА БОЛА
Знам ја среће моје
Где сте се родили
Нису вам пружили
Достојну радост
Тугу су давно ослободили
Да вршља свуда
И кроји стварност!
А ви сте расли
На земљи очаја
Од крви у боју
саздану награду
Бол јој на прагу као навика
И свакој мајци
Голица браду
Дрзну се сила
Заклетва туђина
Да се без боја
У крви мре
А туга одавно осокољена
Отвори ране
Ко никад пре!
Душе су ваше
Требале бити
Наивно драге
А речи топле
Давно сте још заборавили
Да сте лептири
Жељни лепоте!
Растете успут
Зрите још брже
А душа није
За то сокољена
Она би нову шетњу космосом
А вама дугују
Лекцију бројања!
Колико ДУГА
Још више звезда
А тек бескрајних
И тихих немира
Свету је овом само до злата
А вама дугује
Бескраје свемира!
Још једно јутро
И ново звоно
Наизглед исто
Исто ко пре
Нестали сте нам попит бљеска
У истом дану
Субе ли зле!
А дужни смо вам
Рођени мили
Дечице наша
Анђели бели
Зашто се нисмо пре тога сетили
И истог дана
Злу судбу срели?
Стварност је слепа
Вас више нема
Још једна чета
Уснулих ђака
“Чувари”пре вас починуше
Због залуталих
Боли реч свака!
Угасле очи
Нису ко ваше
А ова кривица
Што сте патили
Вечно ће, вечно да нас пече
И све је мало
Да би вас вратили!
Знам ја среће моје
Где сте се родили
Нису вам пружили
Достојну радост
Тугу су давно ослободили
Да вршља свуда
И кроји стварност!
“Добар вам “дан
Нестали људи
Где вам је оно право лице
Да ли бар глас чујете птице
Ово је доба изглед убице
А ви сте скице
Узалуднице!
© Сандра Сања Мајра Миладиновић
