ДАРУЈЕМ ТИ ПРИЧЕ
Дарујем ти приче о мени да знаш,
са ким би да причаш и себе да даш…
Витла тајна среће на вратима мојим,
а ја бих да сањам, ја бих да постојим…
Зато се створила у немили час,
одвојила време и корак за спас,
одвојила чари и небеске чини,
од веселих чарки да се капа смири…
Сузила зенице замишљена тако,
трепавице дуге пустила олако,
па се раскрилиле ко’ јелове гране,
испод којих крије умиљато лане…
И чека ме свуда где год се промолим,
и из ниодкуда од некуд се створи,
убеђује стилом уз најлепше приче,
нит’ их ико чуо, нит на једну личе…
И чудом се чуди што сам сумњичава,
чак и сузу пусти тако искричава,
и неда да мисао из ока ми вирне
надјачава моје мане и врлине…
”Неко би да воли, а дал ја то умем?”
свим силама хоћу да ме бар разуме,
да јој осујетим те намере чедне…
Дал’ упорност вреди само мене једне?
(с) Mиладиновић Сандра