ЧОВЕК ВЕЧНОСТИ
И шта бих могла очекивати
од тебе, другачије од других,
сем пролазност лудих ветрова,
ил’ трагове неразумља блудних…?!
Као маховина на северној страни,
чекам човека вечности,
име му не знам, и не познајем,
личи ли на капи течности…?!
А ти ми се опасно примичеш,
под маском незаинтересованости,
корак, по корак ми прилазиш…
Познајеш ли осећај верности?
Бојим се да не знаш волети,
да мислиш да је живот варка?!
А, ја се тренутку предајем,
па пролетео брзином зрака!
Ма, стаклом када бих ходала,
ил’ преко зелеђеног океана,
страх ме не би спутао,
и не бих постала од мака мања…
Тај КРАЈ, знам и осећам,
он заиста и не постоји,
као дрво после зимског сна
пупоља ко’ вечност, листове не броји!
И тече попут реке тајни,
необјашњива снага венама мојим,
у очима твојим јасно видим,
да као жена само постојим!
И шта бих могла очекивати
од тебе, другачије од других,
сем пролазност лудих ветрова,
сем трагове неразумља убогих и
блудних…
(с) Миладиновић Сандра