
ДА Л’ СИ МЕ СРЕО?…
У ветровима вечности
постојим и дишем
кад год залутам
умирем без суда
и час и дан
у суноврат се разлију
и срце што куца
у заблуди лута!
Затајим у простирци
несућеног дана
ил’ то ми слабост
замагли видике
мисли се расплину
ко фатаморгана
Жеље се изгубе ,
Зар не могу више?
Брине ме осуда
оно мало мене
у рингу сањива
губим неке битке
а можда другима
С’ осмехом на лицу
личим на пролеће
ил дан после кише?
Чини се сулудим
корак којим хитам
стопала све бржа
руке попут крила
у ветровима вечности
постојим и дишем
и где год затајим
ту нисам ни била!
Ако си ме срео
ко увелу сену
празнога погледа
и чини се љуту
ти схватити нећеш
да си срео жену
али ниси МЕНЕ
на бескрајном путу!
(C) Сандра Миладиновић Мајра
(Прочитано: 43 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.089.550 пута)