www.poezija.rs

Kroz poluzatvorene zaluzine
Mesec u srebrnom luku mi se smeje
Noseci vetrom leprsave iskre
U noci plesuci telo mi greje

Otkrivam osmeh sto nikad ne bledi
Dok odblesak srece u meni treperi
I znam da glasovi koji me zovu
Imaju radost i skrivenu zelju.

Podigni oci visoko put sunca
U jutra kad cujes cvrkut ptica
I seti se ljubavi koja te prati
U nemoj mimici njenog lica.

Život je k’o trkačka staza,

od starta pa do cilja,

koliko duga!?

Zaista ne znam,

…možda nekol’ko milja.

Ne trči, ne juri na stazi svojoj,

jer pre ćeš cilju stići,

a posle cilja praznina samo,

i dim i pepeo ti si.

Ne trči ne juri život je ovo,

a ti sportista nisi.

Zastati malo na svojoj stazi,

veruj mi nije šteta,

zašto bi želeo u ovoj trci,

postati prvak sveta.

Poznavah jednog što prvak beše,

pobedi baš ovog leta,

za poklon dobi molitvu, sveću,

a tek mu trideseta.

Još neko reče da nema smisla,

“Toliko zasluge i slave”,

Već da mu ime i malu sliku,

na zadnju stranicu novina stave.

Znam ja i drugog čoveka,

taj živi u svetu svom,

njemu se nigde ne žuri,

on trči maraton.

Do cilja još dosta godina ima,

pobeda, nije mu meta,

dok drugi kraj njega jure,

njemu je devedeseta.

I zato kad sa starta kreneš,

ne želi imena slavnog,

ne žuri na životnoj stazi,

jer život nema popravnog.

 

Milovan Petrović

–

Pišem pismo svojoj staroj majci,

starom ocu, a i vama svima,

šta ja radim ovde u tuđini,

i šta imam u svojim mislima.

 

Oko mene ljudi nepoznati,

raznih boja i raznih kultura,

utonulih u svojim mislima,

svak u sebi svoju brigu gura.

 

Dani tmurni, bledi, istovetni,

izlizani od rada i muke,

mnogi bi se vratili svojima,

al ne mogu zbog stida i bruke.

 

Novca ima, zaradi se nešto,

primiš platu, poplaćaš račune,

a ostalo sve ti uzmu vešto,

da ti možda u džepu ne trune.

 

Prijatelja skoro da i nemaš,

prijateljstva kao da se plaše,

čim umorni svojoj kući dođu,

sa dva ključa vrata zaključaše.

 

Ja se ovde baš i ne snalazim,

radim, pišem, kradem Bogu dane,

pokušavam pronaći se negde,

i po muci svojoj vešto gazim.

 

Pisao bih još mnogo i dugo,

ali eto isteklo mi vreme,

svakog dana ista priča ovde,

kad se čuju fabričke sirene.

 

Milovan Petrović

–

Čekam te godine mnoge,

vozovi ko reke teku,

priđe mi čovek u plavom;

“Čekaš na pogrešnom koloseku”.

Čekam te na drugom mestu,

gde more napada hridi,

mornar mi jedan reče;

“U luku, u luku idi”.

U luci ista priča,

teretni brodovi samo;

“Kad će putnički doći?

odgovor sledi; “Ne znamo”.

Da li ćeš zaista doći?

il ja to lažem sebe,

ja drugo ne mogu ništa,

i dalje čekam tebe.

 

Milovan Petrović

–

Zaspala si na grudima mojim,

svoje snene oči zatvorila,

zagrlila rukama obema ,

uspavana i tako mi mila.

 

Slušao sam otkucaje srca,

pa i uzdah što iz grudi beži,

rasula se svuda kosa tvoja,

dok mi tako na grudima ležiš.

 

Smešak s’ tobom, na licu zaspao,

pa te takvu u oblake dižem,

želeo bih da ovaj trenutak,

perom sreće, probam da opišem.

 

Dal’ mi ruka tom zadatku vična,

da li mogu sreću opisati,

dal će pero uspeti zauvek,

da trenutak čarobni uhvati.

 

Spavaj srećo na mojim grudima,

nek ti snovi mirišu na mene,

nek trenutak ovaj večno traje,

da ga nikad ne prekine vreme.

 

Milovan Petrović

–