STVARI NIKOLAJEVE milka vukic vujnovic

“ljubav za Lubav” . Dirala sam Njegove svete stvari; Knjige, olovke, krst, Solju, casu,svete odezde… Koristio se svime Nikolaj Zicki Zadnjih dana zivota zeemnoga. . Boze najsvetliji, koliko miline i treptaja Moja je dusa sad ispila… Grudi, Njegovim blagoslovom mi ispunjene, Srce je u Njegovoj svetlosti plamenom zaigralo…. Neznani osecaj me “pogledao”…. . Boze, stvari Svetoga … Настави са читањем “STVARI NIKOLAJEVE milka vukic vujnovic”

“ljubav za Lubav”

.

Dirala sam Njegove svete stvari;

Knjige, olovke, krst,

Solju, casu,svete odezde…

Koristio se svime Nikolaj Zicki

Zadnjih dana zivota zeemnoga.

.

Boze najsvetliji, koliko miline i treptaja

Moja je dusa sad ispila…

Grudi, Njegovim blagoslovom mi ispunjene,

Srce je u Njegovoj svetlosti plamenom zaigralo….

Neznani osecaj me “pogledao”….

.

Boze, stvari Svetoga Nikolaja Zickoga

U Ruskom manastiru leze…

ON je episkop, vladika, omiljen narodu bio,

Ohridski Prolog nam poklonio,

Izbjeglica Nikolaj Velimirovic Svesrpski

Proteran, u Americi dusu ispusta…

.

Ni tada, za svojom zemljom, suzu nezadrza…

Slava MU i hvala…..

JEDAN ČOVEK U DALJINU ODE – Milovan Petrović

Ostali su tragovi u snegu jedan čovek u daljinu ode šta ga na put daleki natera gde ga staze u nevreme vode.   Krenuo je negde prema jugu negde tamo gde mu mladost osta gde ostavi to što naći neće, lutao je, sad mu svega dosta.   Obišao kuglu je zemaljsku, sve tražeći mesto svoje … Настави са читањем “JEDAN ČOVEK U DALJINU ODE – Milovan Petrović”

Ostali su tragovi u snegu

jedan čovek u daljinu ode

šta ga na put daleki natera

gde ga staze u nevreme vode.

 

Krenuo je negde prema jugu

negde tamo gde mu mladost osta

gde ostavi to što naći neće,

lutao je, sad mu svega dosta.

 

Obišao kuglu je zemaljsku,

sve tražeći mesto svoje sreće,

ne znajući da ga tamo nema,

u daljini pronaći ga neće.

 

Sad kada je mladost prohujala

kad sve prođe i vratit se neće,

shvatio je ali jako kasno,

da je stalno bežao od sreće.

 

Sada hrli dole prema jugu

ne smeta mu ni ledena zima,

želi samo mestu sreće doći,

dok još snage u telu mu ima.

 

Milovan Petrović

–

Nesanicom – Miro Beribaka

Nesanicom… . Opet me je pogledala, nenadano, ni treptala nije, nekako, kao sa prijekorom, kao da mi hoće nešto reći, i tako je čekala …, a ja sam pognuo glavu, zbunjen, skoro pa sa osjećajem krivnje kao pred presudu … Podigoh pogled, i opet me njene znatiželjne oči vratiše u stvarnost, i samo što joj … Настави са читањем “Nesanicom – Miro Beribaka”

Nesanicom…

.

Opet me je pogledala, nenadano,

ni treptala nije,

nekako, kao sa prijekorom,

kao da mi hoće nešto reći,

i tako je čekala …,

a ja sam pognuo glavu, zbunjen,

skoro pa sa osjećajem krivnje

kao pred presudu …

Podigoh pogled,

i opet me njene znatiželjne oči

vratiše u stvarnost,

i samo što joj ne rekoh -reci-…

.

U tom času i oblaci nekuda odoše,

mjesec se punoćom javi,

otpuhnuh još jedan dim,

zapitah sebe

-jesi li njeno ime Ljubav ili tek Požuda-,

ne nađoh odgovor,

Strast svakako jeste!

.

Pogledah cigarete, pa budilnik,

pa mjesec, dvoumih se …,

neće li san na oči!

.

Miro Beribaka

KUPILA SAM SMRTOVNICU milka vukic vujnovic

“ljubav za Ljubav” . Proslost magle se ne skriva, Utinja je poplavom zamrla… Vjeverica na mjesecinu zavija Zivotni temelji su izgubljeni. . Da li to smijeh nedodjije oci zaliva Tisina u gluhonijemosti se raspreda Tuga puca otrovnim porama Kupila sam smtovnicu – snovima. . Protjeran i nepozeljan clan zajednice vapi… Nek padnu komete na bespuce… Mogu … Настави са читањем “KUPILA SAM SMRTOVNICU milka vukic vujnovic”

“ljubav za Ljubav”

.

Proslost magle se ne skriva,

Utinja je poplavom zamrla…

Vjeverica na mjesecinu zavija

Zivotni temelji su izgubljeni.

.

Da li to smijeh nedodjije oci zaliva

Tisina u gluhonijemosti se raspreda

Tuga puca otrovnim porama

Kupila sam smtovnicu – snovima.

.

Protjeran i nepozeljan clan zajednice vapi…

Nek padnu komete na bespuce…

Mogu li molitve danonocne rastopiti ledenjake…?!

….

Moja smrtovnica nema ni prevodioca.

.

XVII POETSKE KRATKE PRIČE – ČEDO Marina Adamović

Majka je grlila dete. Dete je uzvraćalo sneno. Majka ga je ljubila i pevala. Uspavanke su nicale iz srca. Dete je bilo prekrasno, o, zlatno. Kakvo može biti ono koje je voljeno i ničim opterećeno? Kakva može biti majka koja je dobila dar neba i sveta? Prelepa slika idile nad idilama. Majka grli jastuk sa … Настави са читањем “XVII POETSKE KRATKE PRIČE – ČEDO Marina Adamović”

Majka je grlila dete. Dete je uzvraćalo sneno. Majka ga je ljubila i pevala. Uspavanke su nicale iz srca. Dete je bilo prekrasno, o, zlatno. Kakvo može biti ono koje je voljeno i ničim opterećeno? Kakva može biti majka koja je dobila dar neba i sveta? Prelepa slika idile nad idilama. Majka grli jastuk sa dlačicom kose čeda koga nema.     Dlačica, naprotiv, tvrdi da ga ima.

BOŽIĆ… (negde daleko) – Milovan Petrović

Napolju vučje vreme hladnoća ujeda lice hladni severac duva put sija od poledice.   U kući starica setna vatra u peći tinja napolju drveće belo od mraza i belog inja.   Nekad joj ta zimska idila beše lepa i draga kad Božićni dani dođu a sad je izdala snaga.   Kuća ko košnica puna vesele … Настави са читањем “BOŽIĆ… (negde daleko) – Milovan Petrović”

Napolju vučje vreme

hladnoća ujeda lice

hladni severac duva

put sija od poledice.

 

U kući starica setna

vatra u peći tinja

napolju drveće belo

od mraza i belog inja.

 

Nekad joj ta zimska idila

beše lepa i draga

kad Božićni dani dođu

a sad je izdala snaga.

 

Kuća ko košnica puna

vesele igre i smeha

beše to dom iz snova

kad Božić u njoj se čeka.

 

Da li će u šumu po badnjak

večeras moći ići,

pomoći niko joj nema

daleko njeni su ptići.

 

Ikone stare na zidu

gleda dok suza ide,

skrušeno Boga moli

da dođu bar da je vide.

 

A tamo negde daleko

u zemlji polarnih noći,

i ptići pate za majkom

ne mogu skoro joj doći.

 

I tako u kući staroj

za Božić starica sama,

ikone stare na zidu

a oči u suzama.

 

Milovan Petrović

–

БОЈЕ – Игор Љубић

БОЈЕ  – Гледали смо некад у снове заједно, очи су нам тајне скривале у двоје, жмурили смо и постајали једно, а твоје плаво у њима бивало је моје…   Моје зелено је прелазило нечујно у твоје, разливало се у сузама онако снено, а сада тамо дишу неке друге боје, и оно зелено је данас само … Настави са читањем “БОЈЕ – Игор Љубић”

БОЈЕ 

–

Гледали смо некад у снове заједно,

очи су нам тајне скривале у двоје,

жмурили смо и постајали једно,

а твоје плаво у њима бивало је моје…

 

Моје зелено је прелазило нечујно у твоје,

разливало се у сузама онако снено,

а сада тамо дишу неке друге боје,

и оно зелено је данас само Њено…

 

 

Срећна Нова година !

NOVOGODIŠNJI PLES – Milovan Petrović

Molim te za ples u ovoj noći dok poslednji trenuci godine idu, skrećeš mi pažnju na sat na zidu; “Dvanaest nije, imaj u vidu.”   Pogledam u sat,…  stvarno nije. Satovi ko da su stali, da li je vreme zaista stalo ili se sat sa mnom šali?   Toliko želim ples sa tobom, da igrom … Настави са читањем “NOVOGODIŠNJI PLES – Milovan Petrović”

Molim te za ples u ovoj noći

dok poslednji trenuci godine idu,

skrećeš mi pažnju na sat na zidu;

“Dvanaest nije, imaj u vidu.”

 

Pogledam u sat,…  stvarno nije.

Satovi ko da su stali,

da li je vreme zaista stalo

ili se sat sa mnom šali?

 

Toliko želim ples sa tobom,

da igrom nam počne Godina nova,

ova je bila godina mašte,

godina nade, godina snova.

 

U Novoj želim da nam se snovi

u stvarnost pretvore našu,

nalivam piće i u to ime,

dižem visoko čašu.

 

Pogledam u sat i dalje stoji,

to mora da greška je neka,

zašto se mora ples ljubavi

toliko dugo da čeka?

 

Milovan Petrović

–

Sve će jednom nestati – Miro Beribaka

. Sve će jednom nestati, davnim će se zvati, i što je bilo i što bilo nije …, samo će ostati svjetlucav prah da nam ga vjetar, katkad, po kosi prospe, dok nas oblijeva rumen zalaska sunca, i da nam se uglovi usana u osmjeh šire, sa sjetom na pomisao, što je nekada bilo i … Настави са читањем “Sve će jednom nestati – Miro Beribaka”

.

Sve će jednom nestati,

davnim će se zvati,

i što je bilo

i što bilo nije …,

samo će ostati svjetlucav prah

da nam ga vjetar, katkad,

po kosi prospe,

dok nas oblijeva rumen

zalaska sunca,

i da nam se uglovi usana

u osmjeh šire,

sa sjetom na pomisao,

što je nekada bilo

i što nikada bilo nije …

.

Miro Beribaka