www.poezija.rs

Pod starim hrastom u sumrak dana

zamišljen starac sedi,

dok noć se spušta nad hrast i njega

sećanje na mladost bledi.

Poslednjom snagom priziva sliku

ljubavi mladosti svoje,

ona se gubi negde daleko

još pamti ime tvoje.

Grči se bolno, srce se steže,

još jedan pokušaj samo,

uzalud opet, slika se gubi,

zar sve je izbrisano?

Lagano sumrak i dalje pada,

donosi mrklu tamu,

starac se davno radovati prestao,

novom sutrašnjem danu.

S bledim slikama mladosti svoje

život mu nije lak,

trže se naglo, kao da shvati,

da to je i njegov sumrak.

Pogleda gore u prve zvezde,

k’o da mu namignu jedna,

to mora biti njegova ljubav,

još uvek mlada i čedna.

Milovan Petrović

–

Želeo sam da ti ruku pružim

da te vodim kroz život i vreme,

žurila si negde svojim putem

i kraj njega ti ostavi mene.

Žurila si i u toj brzini,

ti ne vide u oku mi tugu,

mahnula si samo mi veselo,

mahnula mi kao starom drugu.

Ostao sam da gledam za tobom,

gorčina mi tad zarazi vene,

nisi znala da sa sobom nosiš

moje snove, a i deo mene.

Nisi znala, a ja ti ne rekoh,

sad se kajem, to je greška moja,

da drugarstvo sa tobom ne želim

već da želim da si ljubav moja.

Nisi znala, a reći ti neću,

sad ne mogu takav podlac biti,

možda tamo negde ti si srećna,

pa ne želim sreću ti kvariti.

Ja ću dalje lutati po putu

… tvog odlaska … snevati o nama,

a gorčina živeće u duši

i teći će u mojim venama.

Milovan Petrović

–

Ja još lutam ulicama grada

još me na to tera luda nada,

sve misleći da ću jednom moći

ugledati te drage mi oči.

Ja još lutam, ne pitajte zašto

sve što želim odnela je tada,

al’ u meni ipak osta nešto,

osta ljubav i ta luda nada.

Još me prate stari muzičari

u sred noći iz iste kafane

još me boli još se s tugom borim,

još mi nisu zacelile rane.

Još me miris na tebe podseća

tihe noći što se nad grad spušta

još te želim kao prvog dana

Zamisli se,… pa gdeće ti duša.

Još me nada,… to ludilo vodi

ulicama ovog starog grada

sve umire gasi se polako

sve umire al’ ostaje nada.

Još ja lutam moj voljeni grade

ulicama i kad kiša pada

sve umrlo odavno u meni

sve umrlo, ali živi nada.

Milovan Petrović

–