SUMRAK – Milovan Petrović

Pod starim hrastom u sumrak dana

zamišljen starac sedi,

dok noć se spušta nad hrast i njega

sećanje na mladost bledi.

Poslednjom snagom priziva sliku

ljubavi mladosti svoje,

ona se gubi negde daleko

još pamti ime tvoje.

Grči se bolno, srce se steže,

još jedan pokušaj samo,

uzalud opet, slika se gubi,

zar sve je izbrisano?

Lagano sumrak i dalje pada,

donosi mrklu tamu,

starac se davno radovati prestao,

novom sutrašnjem danu.

S bledim slikama mladosti svoje

život mu nije lak,

trže se naglo, kao da shvati,

da to je i njegov sumrak.

Pogleda gore u prve zvezde,

k’o da mu namignu jedna,

to mora biti njegova ljubav,

još uvek mlada i čedna.

Milovan Petrović

–