Vitezovi 21.veka – Nebad Đekić
31/08/2015
Ta drevna kula Stefanova,
što Manasiju svetu od dušmana skriva,
u miru provodi staračke dane,
a noću slavnu prošlost, svoju sniva.
Na sebi vidi Stefana svoga,
sina srpskog nebeskog cara,
a oko njega vitezove,
pune snage, vere i žara.
Na usnulu kulu sunce pade,
rađa se letnji avgustovski dan
I vidi čuda, oklopi sjaje,
jutro u javu pretvori san.
U jednom danu vreme se vrati,
kule blistaju, kao sagrađene tek,
čuje se galop oklopnih konja,
ponovo ožive srednji vek.
Sveta polja, baš kao nekad,
ponovo prekriše čadori beli,
čuje se pesma trubadura
dok vino piju vitezovi smeli.
Tu su i dame crvene kose,
čine ih nežnim haljine bele.
To je samo optička varka,
njihovo oružje su, smrtonosne strele.
Čuje se pesma na sve strane,
po maču svi su rođena braća,
ali dok veče lagano pada
I želja za borbom, poče da se vraća.
Baš kao nekad, u srednjem veku
počeše slavne viteške igre,
oklopi teški stežu im grudi
a vitezovi, okretni kao čigre.
Borba poče, čuje se zveket
oružja teškog što oklop mrvi,
samo što sada, u ovom dobu
to behu igre bez suza i krvi.
Sa neba Stefan sve to gleda,
ognjeni vitez reda Zmaja,
sad na počinak mirno može
jer dok je vitezova ni Srbiji nema kraja.
LJUBAV NE ZASTRANJUJE – Milka Vukic.V.
„ljubav za Ljubav
.
Nebo zaplakalo
Rane da mi vida,
…
Zgrusanu krv rastocilo…
Ipak cu ostati ziva…
Ljubav se ne moze zabraniti,
Patnju treba umanjiti,
Vjeru Gospodu pikloniti
U odluku Mu vjerovati.
Istina je najvrednija
Umna je moc njena.
.
Pomirila sam se sa sobom,
Zivotni put se nastavlja,
Cuvam svoja bolna sjecanja
„Nada ne zastarjeva“.
SADA…Miro Beribaka
Ne, nije to sujeta sredovječnog muškarca,
(rekla si mi da odem-?, ne mislim se vraćati),
ne vjerujem da je za mene preostao
niti jedan osmjeh, niti jedna lijepa riječ,
ne, ne mislim se vraćati, kasno je.
Vjerujem da si već i zaboravila na one riječi
izgovorene u zanosu neostvarenog susreta
i kolebljive nade…
.
Ne znam ni zašto sam ti i prišao,
možda, jer je tog jutra bilo sunčano,
a kafa jaka i ukusna, i cigareta…
Valjda me je očarao
tvoj nemiran pramen preko čela
i tvoje nasmijane oči
koje kao da mi hoće nešto reći,
a opet, pune neke tajanstvene melanholije,
ćutljive kao poslije brodoloma,
a ipak nasmijane…
Možda sam ti htio reći koliko si me zanijela,
da ti govorim sve moje istine i sve moje laži,
i da slušam tvoje…
da te primim za ruku, osjetim jesi li stvarna,
da ti pomrsim kosu…
Ne znam,
ali i dalje mi nije jasno gdje si bila
dok sam imao osmjeh, i srce,
dok sam imao riječ kojom bih te poveo
ka bespućima propuštenih zagrljaja,
gdje bismo bili dovoljni jedno drugome
za sve propušteno,
dok su mi oči bile zelene, a ne sive kao sad…
.
Sada je kasno, ja nemam više ništa,
i nikoga…
osim kafe i cigarete,
ostao je tek žal, i nijemi pogled
na nemiran pramen preko čela i na nasmijane oči,
pune neke tajanstvene melanholije…
Na oči, koje kao da mi hoće nešto reći…
НИКАДА ИЧИЈА – Миладиновић Сандра
Никада ичија, заувек ничија
у свету љубави дишем….
Гледам кроз прозор јутарњу росу
по магли од даха док пишем…
Усамљена зачудо нисам,
одавно живим за сутра,
колико данас више не бројим,
заљубљена у вечност јутра….?!
И сретнем тако изненада
тај недосањан сан,
боја ме гласа подсети да сам
доживела давно тај дан…
Варка се нада новом трону,
нестварно вијуга вихор…
Ко ли је створи и са ким гори?
Где јој је вечни ктитор?
И тако прођем као сена,
ничији додир ме не дотиче…
Може ли тако нежно биће
да хода, а да се не спотиче?!
Пропустила сам заносне тајне,
косе ми шарају седе,
али ништа зато и не марим….
Увек сам чекала ТЕБЕ!
(с) Миладиновић Сандра
