Nikad je nisam čuo ni sreo,
videh je samo na mutnoj slici,
Izgleda tako nestvarno bajno
kao da živi u Grimovoj priči.
Naslikan osmeh dovoljan beše
da zagolica bujnu maštu
I da se tiho u misli uvuče
kao miris ruže u majsku baštu.
Počeh da tonem negde duboko,
nešto me guši, ostajem bez daha.
Htedoh da je proteram iz glave
ali je mašta već uzela maha.
Osećam se lako,videh da lebdim,
moj duh se uvlači u sobu njenu,
tu je zatičem kako još spava
milu, nežnu, toplu i snenu.
I dašak vetra zamnom dođe,
poče da miluje tamnu kosu,
ona se u snu, blago nasmeši
pa iz postelje promoli nogu bosu.
Za tren se nađoh u dilemi,
kako da obuzdam srce svoje.
Tad saznah nešto što nisam znao,
I duhovima se dlanovi znoje.
Kako sam želeo da je dodirnem
ali se bojah, da je ne probudim,
ostado tako nad njom da lebdim,
da je gledam,uzdišem i ćutim.
Eh, kad bi vreme moglo da stane,
da večno je gledam dok mirno spava
I da je sanjam doveka budan
jer snovi baš retko postaju java.
