DUGINO GOROBILJE
Da li vekovi tutnje ili klize,
gamizu sepavim hodom,
raskalasno kolom vihore,
praznim obecanjima uznemire rodoskvrno,
nasrcu otpadom do srama,
uljuljkuju obecanjima na pocetku novog,
oglodanu kost daruju na kraju,
na isteku oplodjavaju se bolestima,
igraju dusama ojadjeno,
nude snishodljivima nadu,
poklone daruju proracunato profiterski,
sto godina isprazne sto ljudskih
zadriglih maglina,napune
sto nabusitih oteklina,
smozde sto nezaraslih iluzija,
obmanu vekovnu vaskrslu obmanu,
cinizmom klistire obecanja,
zgrudvane oholoscu zamute
pradedovske mucnine
a poseju iskone usitnjene za
nove rasplode obezglavljene.
Planduje svaki vek na vestom
plandistu sirine i smilja,
raskalasno, razulareno nudi obilja
da oplemeni koga je izabrao
da duznim dugom ne presahne duga
gorobilja, planduje i kad cinove menja
iz korenja ovaplocenja,
zeli vek da bude lek
onom pre njega,
da li ce lelek, da li ce kamenjari
zakloparati urlikom il strunom
zasvirati, da li ce Galilej
ili Odisej imati radno vreme,
ili ce novo vreme terme
kroz kanale ispisati nove
izohipse
direktno u molekule a nicati,
rusiti, padati, dizati,
kao Golgota nestati, stici u snove
na dno ili dici se visoko
bez straha od bezdana
od dana do dana.
Dva su sveta razapeta.
Katkqad je dobro , al zala mnogo.
Plagijat kroz vekove na indigu
izgubi sjaj, namesti se beskraj
pa u njemu tumaraj po bespucu veka.
Kad gresno dobro nemusto zamumla,
to ce se sklad suprotnosti nagnuti na jednu stranu,
razmedjenu, omadjijanu,
pa pravda zacari kao tragovi do pecine
omalovazene vecine.
Treba se radovati sto misao
naglo procveta,
ushitom i obuhvatom veka
od zacetka do turobnog plamteceg kotla
koji se, kazu, ne hladi,
prepun je krugovas vrelih Danteovih,
al zato na zamlji vek se hladi vetrenjacama
smelim donkihotskim, miri se
sa lucama mikrokozme, pa paradoks iznese na kraj veka
svoj mali kukavni il bujni
kao zeljena Klitemnestra, Jelena, Penelopa…
, razulareno
,
poklone daruju proracunato profiterski,
sto godina isprazne sto ljudskih
zadriglih maglina,
napune sto nabusitih oteklina,
smozde sto nezaraslih iluzija,
obmanu vekovnu nezasitu obmanu,
cinizmom klistire obecanja,
zgrudvano oholoscu zamute
pradedovske mucnine da istrajno poseju
iskone usitnjene za nove
rasplode obezglavljene.
Planduje svaki vek
na vestom plandistu sirine i smilja,
raskalasno,razulareno nudi obilja
da oplemeni koga je izabrao
da duznim dugom ne presahne duga
gorobilja, planduje i kad cinove menja
iz korenja ovaplocenja
za nova vaskrsenja,
zeli vek da bude lek onom pre njega
a ispred njega da li ce lelek,
da li ce kamenjari zakloparati
urlikom il strunom zasvirati,
da li ce Galilej ili Odisej
imati radno vreme, ili ce nove
vrele terme kroz kanale
ispisati nove izohipse
direktno u molekule, a nicati,
rusiti, padati, dizati, stici u snove
na dno ili dici se visoko bez straha
od bezdana od dana do dana.
Dva su sveta razapeta.
Nekad je dobro a zala mnogo,
sutra plagijat kroz indigo izgubi
sjaj, namesti se beskraj pa
u njemu tumaraj po bespucu veka.
Ako se zlo nakostresi kad
gresno dobro izusti mumlanje
nemusto,to ce se sklad suprotnosti
nagnuti na jednu stranu
razmedjenu, omadjijanu, pa opet
pravda zacari kao tragovi do pecine
omalovazene vecine, jer su svi imali pravo
da rade pravo. Treba se radovati
sto misao naglo procveta,
ushitom i obuhvatom celoga veka
od zacetka do turobno plamteceg
kotla koji se, kazu, ne hladi,
prepun je krugova vrelih Danteovih,
al zato na zemlji vek se hladi
vetrenjacama smelim,
donkihotskim, miri se sa lucama
mikrokozme, da paradoksom
iznese na kraj velikog veka
svoj mali kukavni il bujni
kao Klitemnestra,Jelena, Penelopa…
Dragos Pavic,
18. avgust 2015.
