Добродошли!
Прогукати тихо једрину притицаја недужно нежно путити отвореном јасном бескрајном небеском простору модрога неба. Отвореном широком мору у пучину ока. Начинити, ткајући украсити. У недра нечујно подарити прожети осећај.
Danas se ništa sakrit ne može, znam da se pitaš, od nekih to čujem, zašto ti često pišem pesme i svoje ti stihove posvećujem. Zato osetih obavezu tešku, da odgovor dam ti na pitanja tvoja, zašto ti nežne stihove pišem i tako nastade, o tebi, poslednja pesma moja. Svakom piscu dođe zlo vreme, … Настави са читањем “Poslednja pesma o tebi – Nenad Đekić”
Danas se ništa sakrit ne može,
znam da se pitaš, od nekih to čujem,
zašto ti često pišem pesme
i svoje ti stihove posvećujem.
Zato osetih obavezu tešku,
da odgovor dam ti na pitanja tvoja,
zašto ti nežne stihove pišem
i tako nastade, o tebi, poslednja pesma moja.
Svakom piscu dođe zlo vreme,
kad ne zna šta više u stih da stavi,
pa tada u svemu podsticaj traži
i onda po nekad gluposti pravi.
Već znaš zašto izabrah tebe,
misli mi izdaše već nastale pesme,
ali ti sada, sa ozbiljnošću kažem,
ne pomislih nikad, nešto što se ne sme.
Pod pero mi pade kao anđeo s’neba,
čudom te nađoh, al’ u pogrešno vreme,
maštu mi pokrenu pojavom svojom,
pa te iskoristih, bez kajanja i treme.
Nekad sam prava dvorska budala,
ali u duši sam realan tip,
pišem o tebi sa takvom vrelinom,
ali sam ipak, hladan kao kip.
Od silnih misli i snova o tebi,
ostaće samo stihovi i teze,
jer ja ipak u realnosti živim,
ne mogu zajedno, bitange i princeze.
Данас смо у данас тихи говор ономе ко ћути посебан значај Губитак драгоценог све стварно и ништа нестварно И јесте и није Неизрециво сопствен ватрен котур воска непобедан јунак сјајни сунчев колут Онога што јесте Површ Земље време четири су угла молитвом окрећу истоку Сунце десном рамену заштитника душа дарива обиљем изврсности врлину. Сандра Илић
Данас смо у данас
тихи говор ономе ко ћути
посебан значај
Губитак драгоценог
све стварно и ништа нестварно
И јесте и није
Неизрециво сопствен
ватрен котур воска
непобедан јунак
сјајни сунчев колут
Онога што јесте
Површ Земље време
четири су угла
молитвом окрећу истоку
Сунце десном рамену
заштитника душа
дарива обиљем
изврсности
врлину.
Сандра Илић
Ne volim jesen,kad kiša pada i kad vetar orgulje svira, tad se osećanja, na hladnoći skupe a na suncu su, lepša i šira. Svanu baš jedan tmuran dan, jedva naterah sebe, da pođem od kuće, tad na ulici tebe sretoh, odjednom posta za jesen vruće. Baš kad pomislih da sunca nema i da … Настави са читањем “Zbog nje je i jesen lepa – Nenad Đekić”
Ne volim jesen,kad kiša pada
i kad vetar orgulje svira,
tad se osećanja, na hladnoći skupe
a na suncu su, lepša i šira.
Svanu baš jedan tmuran dan,
jedva naterah sebe, da pođem od kuće,
tad na ulici tebe sretoh,
odjednom posta za jesen vruće.
Baš kad pomislih da sunca nema
i da će tek doći kad šuma olista,
ono se stidljivo iz prikrajka javi,
to beše tvoj osmeh što greje i blista.
Gde odu zvezde kad svane dan?
To nikad ljudi nisu znali.
A ja ih vide u očima tvojim,
vrati nebu zvezde, ti lopove mali.
A ovih dana mora su mirna,
nema talasa da lađe nose.
Gde nestaše, ti talasi silni?
Znam, ti ih sakri u svoje kose.
Sad su i reke tihe i neme.
Gde nesta žubor, umilan, blag?
Nigde ga nema a svuda ga traže,
u tvom se glasu oseća, njegov trag.
Shvatih sada zašto si lepa,
nežna i mila, đavolica mala,
jer je priroda darežljiva bila,
sve ti je svoje, najlepše dala.
Ne umem pesmu o jeseni (A da nije i o ljubavi) Da je sasvim moja I da je bogata i radosna Kao rog izobilja ili ispunjeno srce Nehotice Provuče mi se između redova elegični Prever I sipa uvelo lišće po stihovima Otkinuto lišće Žuto Kao Lorkina nespokojna septembarska luna Suvo Kao suv Šantićev … Настави са читањем “OGORČENO O ODAMA”
Ne umem pesmu o jeseni
(A da nije i o ljubavi)
Da je sasvim moja
I da je bogata i radosna
Kao rog izobilja ili ispunjeno srce
Nehotice
Provuče mi se između redova elegični Prever
I sipa uvelo lišće po stihovima
Otkinuto lišće
Žuto
Kao Lorkina nespokojna septembarska luna
Suvo
Kao suv Šantićev muški plač bez suza
Kao gorčina svih od poezije prevarenih pesnika
Da su voljeni koliko su voleli
Pokušavam
Ali sve reči
Potrošili su pesnici pre mene
Ja nemam ni jednu novu
Za raskošnu odu oktobru
Hvalisavu kao Miholjskog sunca sjaj
O rodu i darovima smirene jeseni
Taj rod
Ne zasejasmo zajedno ti i ja
I sad sam ogorčena
I kao Drainac psujem sve poetske prevare
I jeseni zlatne lažni sjaj
I poeziju kojom sam lagala da sam ti ljubav
I koja me lagala da sam pesnikinja
I sebe što potkradam pesnike
I tebe
Jedinog koji me nisi lagao da voliš
Kad si me prestao voleti
copyright © Nena Miljanović
ОДБЛЕСЦИ ЉУБАВИ Насрћу жмарци Кидају дамаре срца, бол обузме тело ка Христа са крста. Мозак пулсира вихором а клеца слабачко молено машта саплиће и сеже високо до Вавилона и небеских висина. Безумље, саможивост, бес, искључују из морфема реда, Она је симбиоза идеала Јер је крвоток урагански потреса. О њој је ореол саткан У аулама Оксфорда, … Настави са читањем “”
ОДБЛЕСЦИ ЉУБАВИ
Насрћу жмарци
Кидају дамаре срца,
бол обузме тело
ка Христа са крста.
Мозак пулсира вихором
а клеца слабачко молено
машта саплиће и сеже високо
до Вавилона и небеских висина.
Безумље, саможивост, бес,
искључују из морфема реда,
Она је симбиоза идеала
Јер је крвоток урагански потреса.
О њој је ореол саткан
У аулама Оксфорда,
Равницама Стига,
божанском Олимпу,
Граду светлости,
рушилачкој Содоми и Гомори
а звезде носе у себи прекор
И даровност снаге па зато
Месец кара звезду Даницу.
Ова небеска јека и њене светлости
Дарују слепило очима
и све постаје варка и опсена.
Тада је љубав изгнана из илузија
Издајством осрамоћена
збиг вековних предасуда,
због знака Змије
јер Вага господари умом,
не може да сакрије немоћ и илузије.
Али је зато песник Пропорције
Подигао жени за уздарје
славолук са ловором
и заслужено њено величање.
Spavaj majko ne misli na mene još sam srećan životu se divim još tvoj dečak raščupane kose ne druguje sa zorama sivim. Spavaj majko sve je kao nekad, baš se ništa promenilo nije još mi srce iste stvari voli još sam isti kao i ranije. Spavaj stara i ne misli name ne unosi bol u … Настави са читањем “SPAVAJ MAJKO NE MISLI NA MENE – Milovan Petrović”
Spavaj majko ne misli na mene
još sam srećan životu se divim
još tvoj dečak raščupane kose
ne druguje sa zorama sivim.
Spavaj majko sve je kao nekad,
baš se ništa promenilo nije
još mi srce iste stvari voli
još sam isti kao i ranije.
Spavaj stara i ne misli name
ne unosi bol u dušu svoju,
ja znam često u noći ustaješ
da pogledaš staru sliku moju.
Spavaj majko sve će dobro biti
i ništa se promeniti neće
spavaj stara snom anđela mirno,
spavaj majko ko u noći cveće.
Spavaj stara i ugasi sveće
nek te snovi drugim putem vode
tvoj će sin opet tebi doći,
u proleće kad se vrate rode.
Milovan Petrović
–
Стојим над гробом предака И сећам се лелека Што су ме плавили Док су их на вечни пут испраћали. Дете сам била И нисам знала Колико та су ми лица драга. Сад кад их нема и када снага И мени самој понестаје, Бакина прича и дедин смех ми недостаје Да ми смире срце кад погреши … Настави са читањем “Успомене – Ивана Зајић”
Стојим над гробом предака
И сећам се лелека
Што су ме плавили
Док су их на вечни пут испраћали.
Дете сам била
И нисам знала
Колико та су ми лица драга.
Сад кад их нема и када снага
И мени самој понестаје,
Бакина прича и дедин смех ми недостаје
Да ми смире срце кад погреши
Луду главу тада да утеши.
О, успомене моје драге,
Сад што дајете ми снаге
Да се борим и да живим,
Да се овоме свету дивим,
Хвала вам што још сте ту уз мене,
Што не дате срцу да увене.
Поред вас оно биће срећно,
С лицима драгим живеће вечно.
Neke nove vojske iz daljine hrle bez ratničkih boja vidljivih na sebi oružja, zastava, vojskovođa silnih sve to vešto nose skriveno u sebi. Neke nove vojske mudro napreduju osvajaju nove zemlje i gradove pričajući priču gde god bi se našle za sve svoje muke, velike padove. Sve naivne zemlje, sela i gradovi u tugu se … Настави са читањем “NEKE NOVE VOJSKE – Milovan Petrović”
Neke nove vojske iz daljine hrle
bez ratničkih boja vidljivih na sebi
oružja, zastava, vojskovođa silnih
sve to vešto nose skriveno u sebi.
Neke nove vojske mudro napreduju
osvajaju nove zemlje i gradove
pričajući priču gde god bi se našle
za sve svoje muke, velike padove.
Sve naivne zemlje, sela i gradovi
u tugu se dale, “kako im pomoći?”
“Moramo ih zvati, te jadne vojnike
tu nesrećnu decu, moraju nam doći”.
Sad se vojska silna svetom raširila
porobljava zemlje bez borbe i srama,
zašto ih kriviti, oni krivi nisu
skoro svaka zemlja, pozvala ih sama.
I tako će jednom, svo oružje silno
naprasno izaći iz njihovih tela,
porobljene zemlje kasno će shvatiti
da ratnici to su nikli iz pepela.
Tada će pobedu slaviti sa njima
oborene glave, muka ih pred svima
a mladi će naši, kosti proklinjati
predacima svojim, svojim očevima.
Ne verujte meni, ja pametan nisam
već brojanje počnite, zlo će skoro doći,
tad će naše dane, zameniti tama
sva će svetla nestati i nastaće noći.
Milovan Petrović
–
РАСИНСКА ОАЗА Вила си ми косу низ брзаке, и мрсила низ густе врбаке, заносила загонетом стазом, и појила незнаном оазом…. Вукла си ми мисли назад себи, грлила ми скуте у туђини, гурала те када болиш јако, али сам те ковала у злато…. Нема тебе, неста душе моје, нема пулса, откуцаје броје, све се птице сјатиле … Настави са читањем “РАСИНСКА ОАЗА…..Миладиновић Сандра”
РАСИНСКА ОАЗА
Вила си ми косу низ брзаке,
и мрсила низ густе врбаке,
заносила загонетом стазом,
и појила незнаном оазом….
Вукла си ми мисли назад себи,
грлила ми скуте у туђини,
гурала те када болиш јако,
али сам те ковала у злато….
Нема тебе, неста душе моје,
нема пулса, откуцаје броје,
све се птице сјатиле крај јаза,
живим само крај рођених стаза…
Дрхтим тако усамљена, тиха,
назирем да ноћ се спушта скоро,
испред твога вечно младог лика
волела бих да се будим зором…
И не сумњам, ти си оно место,
где се светлост настанила тајно…
Ти си она звезда јарко светла,
а срж ти је небо дало давно…..
Имена ми, порок си одувек,
постеља си и мојој сујети,
огладнела за тобом сам једном,
само теби увек назад летим….
Колико си загонетки дала,
одговора којим не знам броја…
Месечевим опекама драга,
где год течеш посута су поља….
И клекла бих да ти се помолим,
да опростиш што те не послушах…
Увек си ми говорила тихо,
жуборила где год ми је душа….
И тако ми ових плодних поља,
воденица које ућуташе,
на твом дну би сред свечаног пира
валовито створила огњиште….
И тако ми свих ових милина,
што се слише измеђ капи вина,
ројеви су одавно оплели,
мирис грожђа пут твојих дубина…
(с) Миладиновић Сандра