Ti nikad nećeš znati
šta moje srce krije
nikad ti neću reći
da si mi najmilije.

Ni drugi neće znati
da moje srce zebe,
da noći su preduge moje
kad duže ne vidim tebe.

Vešto ću sve to sakriti
negde duboko u sebi,
da moju veliku tajnu
odkrio neko ne bi.

***

Ma… neću… ipak ću reći,
i tebi i drugim svima,
zašto bih krio to lepo,
što nosim u grudima.

Reći ću da volim te jako,
da mi je do tebe stalo,
da mi je i život jedan,
uz tebe zaista malo.

Milovan Petrović

БАДЊАК

 

У плавој долини снега,

на реци

између два брега,

и даље према шуми –

Трагови зеца и лисице

у перју заспале препелице,

овога јутра нису сами

 

Туда људи и деца

под ликом великог свеца,

радост к`о бисер просипају.

Зору и јутро са собом мире

и блаженством пуни настоје

да сву шуму исткају

песмом секире.

 

Прекрсти се десница рука,

па у два маха,

у три одјека

и девет звука….

стресе снег са сувог лишћа.

А церово, ил` дрво благуна

к`о раскошна царска круна

расцвета снег поред жбуна.

 

После се бисер од много зрна,

дрво за дрветом

благун до цера

са истока, југа, ил` севера

стазом сребрном спушта ка реци,

на чијем леду цика се деци

разлеже песмом распевана.

А дрво храста, једно на друго

у жбун велики крај дућана

ређају веселе храстоноше,

да вином црним, ракијом љутом

прославе радост бадњега дана

 

Затим се кротко размиле поново,

и свако срцем среће препуним

на раме пребаци дрво храстово,

окити двориште свако крај друма,

И за час у подне хладно и златно

снежном долином међу два брда

у село израсте храстова шума.

 

 

 

 

ПОСЛЕ КИШЕ

 

После кише

и мисли су чистије и тише

и њена коса на јорговане мирише

што се кроз завесу са залуталим лептиром прикрада.

После се кише изненада сетим њенога осмеха,

и док последње капи умиру са стреха

журим да нечије нечујне кораке стигнем,

и дозовем њено име.

После кише,

у предвечерје,

док уличне светиљке у одсјају асфалта свој одсјај траже,

чекање је најдраже,

иако знам да је узалудно.

После кише срце је будно,

и увек се нешто чудно у души збива,

док се зеленило поља умива

речи нежне постају опоре и грубље.

После кише све су самоће света

самотније и дубље.

Ako pogrešno zagledam u ljude,

zapisuje se na oglasnoj tabli

sa koje se teško briše

jer se nerazumom piše,

samoga sebe korim

i drugim očima gledam.

Što se tiče svesti

nije me ovlastila

da umesto nje govorim

jezikom oporim.

 

Obaveštava me da činim grehove

na mahove, hoće da priča sa mnom o tome,

a ja se opirem da mene usporava

jer nemam vremena

da se sve proverava.

 

Prekore primam

kad savest tvori opomene

pa hoće čitko da zapisuje moje mene

da ne zaboravim,

da me pripravi za duhovne sfere:

i mene,

i mene…

 

Dragoš Pavić

Plovim lagano, ka Zemlji…
Rajskoj planeti…
Biram…
Od šume raznobojnih, lelujajućih niti…
Pipaka…
Što žele se priključiti…
Prikačiti na beskrajni svijetli okean…
Svemirskih božanskih struja…
Razgledam…
Svijetloplava, slikari, vajari, umjetnici…
Purpurna, režiseri, glumci…
Ljubičasta, kompozitori, geniji…
Smaragdna, naučnici…
Sivoplava, intelektualci…
Oganjcrvena, ludaci…
Žadnozelena, pjesnici…
Sunčanožuta, pisci…
Rujnozlatna, poete…
Hvatam…
Svijetloplavu sa odsjajima žadnozeleno rujnozlatne…
Koja naginje preći u oganjcrvenu…
I silazim…
Svečano silazim…
Na jednu prosijedu glavu…
Nad tastaturu nagnutog, zamišljenog čovjeka…
Porađam se na bijeli papir…
Ja,
Ja njegova…
Nova pjesma!

 

РАСТАНАК

 

Ноћас док пахуље падају снежне

сузе су неизбежне,

и загрљај дубок је ко свемир.

Ноћас корача немир

нашом постељом од магле сиве,

и све су радости око нас

тако веселе и тако живе…..

А ми се растајемо!

 

Ноћас ми много значи да ми кажеш мрзим те,

Да  сутра био бих јачи

и жеља за тобом ме мине

када ме однесу даљине.

 

Од ноћас се на завејане стазе

трагови наши не срећу нити мимоилазе.

Све су прекрили сметови.

Од ноћас смо само пахуље које се на длану топе,

две смрзнуте звезде и далеки светови.

 

Ноћас ми много значи да ми кажеш волим те.

Да сутра био бих јачи

и да ме за тобом жеља не мине

Када ме однесу даљине