КАД МОРЕ ЗАЋУТИ?
О колико пута утихне нам душа,
нема постане као сан вечан,
па скупи крила чемера пуна,
уђе у шкољку пред тај бал свечан…
И чека мирно док је све стиска,
а срце ко’ стакло ломи се болно,
тело не осећа, као пролазно,
и само чује јецаја звоно…
И не зна ни сама колико је пустош,
немило закуцала на њена врата,
зна издала је и саму себе,
и бистре одјеке свога бата…..
Па што би онда тражила ишта
од кога сламку помоћи добила?
Ретки постају тек зезда вечерња,
на тлу док лешина чучи ко’ сподоба…
О колико пута једна је рука,
дотакла, а да није осетила,
најдубљи трн је тихо ”угостила”
и капи крви немо опростила…
И грли снажно док зна да крај је,
док машта о умирућој вери и нади,
па можда зато и остала је
живота пуна на магловитој ”естради”…
Спусти се понекада полако на груди,
ту бију ли, бију откуцаји срца,
и намах учини се да самом сну је,
постала слабост старога врхунца…
И изненада топлота чудна,
као из вулкана облива чело…
Бунило дал’ је када море заћути?!
Колико пута још постаће херој?!
(с) Миладиновић Сандра